Julija Niskorodneva već tri godine živi sa svojim verenikom u Nišu. Putevi su im se spojili u Slovačkoj kada su oboje “trbuhom za kruhom” otišli u tu zemlju.
Odmah su se zavoleli, a kako ljubav ne poznaje granice, kada se vraćao u svoj rodni grad i Julija je krenula sa njim. U Nišu je i zaprosio. Ispred tvrđave, nasred mosta, uz podršku prijatelja koji su tu noć učinili čarobnom. Ipak život nije bajka, a Julija je vredna. Iskustvo u kulinarstvu joj je pomoglo da gde god bila posla za nju uvek ima.
Julija je iz Ukrajine, iz grada Odese. Ima dve sestre koje su zbog ratne stihije pobegle u Poljsku. Roditelje nema, a u rodnom domu ostala joj je samo 88-godišnja baka. Nada se da će je još nekada videti.
“U Nišu sam treću godinu. Ovde me je dovela ljubav. Upoznala sam dečka koji je iz Niša i to je bila ljubav na prvi pogled”, istakla je Julija Glasu juga.
Upoznali su se u Slovačkoj gde je radila u jednoj firmi. Život ju je naterao da ode iz Ukrajine zbog novca. “U Ukrajini je veoma mala plata, u Slovačkoj se mnogo bolje zarađuje”, iskrena je ova dvadesetdevetogodišnja devojka.
Ona se školovala za kuvara, zatim je i radila sedam-osam godina u kuhinji. Nije joj bilo teško da se prilagodi srpskoj kuhinji. “Mnogo su slične srpska i ukrajinska kuhinja. I narod je sličan, i jezik”, rekla je Julija.
Iako se suočava sa razlikama u kulturi, jeziku i običajima, Julija primećuje mnogo sličnosti između Ukrajine i Srbije, posebno u kulinarstvu. Ukrajinska kuhinja, bogata testeninama i mesom, nalazi svoje odjek u srpskim jelima poput ćevapa i pljeskavica. Julija s ponosom deli svoju tradicionalnu kuhinju sa gostima iz Srbije, što dodatno osnažuje veze između ove dve zemlje.
Problema ovde u Srbiji nije imala. Primeti da neko više voli Ruse, neko Ukrajince, ali problema nije imala. Teško joj je što se u njenoj zemlji ratuje, pogotovu što joj je tamo ostala baka i nije sigurna da li će je ikada više videti.
“Kada su moje sestre morale da odu iz Ukrajine, s njima sam to doživela teško. Na sreću sve je ok, otišle su u Poljsku i sve je dobro prošlo, ali baka neće da ostavi kuću, kaže “tamo sam rođena, tamo ću da umrem””, priseća se Julija.
Iako se suočava sa političkim i socijalnim izazovima u svojoj domovini, Julija oseća zahvalnost što je pronašla sigurnost i ljubav u Srbiji. Njena najveća želja je da se rat završi u Ukrajini i da ponovo poseti svoj dom, ali istovremeno gradi budućnost u Nišu. Možda će jednog dana otvoriti sopstveni posao i ponuditi niškim gurmanima ukrajinske specijalitete, donoseći komadić svoje kulture u svoj novi dom.
Julijina priča je podsetnik na snagu ljubavi, otpornost i nadu koja može prevazići geografske i kulturne granice, stvarajući mostove između ljudi širom sveta.
Kurir.rs/Glas juga
NE PROPUSTITE
