SEĆANJA KOJA NE BLEDE, NAVIRU U VREME PRAZNIKA: Emotivna i istinita priča iz Vranja o prijateljstvu Milana i Dragana, udovaca koji su se upoznali na groblju

Svake godine u vreme novogodišnjih i božićnih praznika naviru i sećanja na one koji nisu više sa nama, čiji je odlazak ostavio veliku prazninu. Roditelji nikada za nas "njihovu decu" nisu dovoljno stari, a mi ćemo zauvek ostati njihova deca, započinju priču sestre Marina i Veroslava iz Vranja. U ispovesti otkrivaju zašto dolazak Nove godine, Božića godinama budi skrivenu tugu i pored radosti koje ovi praznici donose posebno najmlađima.

Milana S. i Dragana T. iz Vranja spojile su tuga i samoća.

Njihovo prijateljstvo započeto je na groblju, nakon što su im preminule supruge 1997. godine. Napustile su ih iznenada, izgubile su bitku sa opakom bolešću. Sahranjene, grob do groba u Vranju na gradskom groblju.. Milan S. i Dragan T. su pune tri godine svakodnevno odlazili na groblje donosili cveće i palili sveće. Sretali su se svakog dana. Razgovarali kao da se znaju godinama...

Pune tri godine nisu odustajali, odolevali su kiši, snegu... U obilasku grobova nije ih sprečilo ni bombardovanje u vreme NATO agresije 1999.

I to nije bilo sve... Ostajali bi pored grobova mnogo duže nego što je uobičajeno. Iznenadni gubitak životnih saputnica teško im je pao, posle toliko godina braka. Tako su se upoznali i sprijateljili. Vreme i samoća su im pomogli u tome. Dugo bi razgovarali o svemu... Zajedno popili kafu, čaj ponekad zimi i rakijicu da se zagreju. Obrisali bi spomenike, sredili cveće... počistili oko grobova. Ponovni susret bio je već sutradan. Zbližili su se i postali pravi prijatelji. Značio im je svaki naredni susret... kao da su se poznavali godinama. Dobro su se razumeli Trebalo je nastaviti život. Samoća je bila njihova sudbina, razumeli su jedan drugog, iako nisu bili sami....Imali su i decu i unuke, koji su ih obilazili bili pažljivi, ali su oni imali svoje obaveze. Često su razgovarali sa puno ponosa i o njima, svojim unucima.

Jedan od njih Milan S. bio je dipl. ing. hemije u penziji. U 64. godini 1997. ostao je bez supruge, opaka bolest odnela je za tri meseca, otišla je bez dana bolovanja, ali nažalost i bez ikakve šanse da zaustavi bolest i sebi produži život.

Slična sudbina zadesila je i drugog udovca Dragana T. koji je bio ugostitelj u penziji. On je samo dve nedelje kasnije sahranio svoju suprugu, bio je nešto mlađi.

Poštovanje, tuga i samoća su ih spojili. Dobri ljudi se prepoznaju, a oni su to zaista i bili. Kako su godine odmicale morali su da iz zdravstvenih razloga prorede odlaske na groblje., ali ipak nisu odustajali. Bilo je to dva do tri puta nedeljno u isto vreme. Razumeli su se... Komšije, rođaci sa setom i uvažavanjem su komentarisali njihovo veliko poštovanje i veliki respekt i tugu, prema preminulim suprugama. Dostojanstveno su se trudili da sećanje na supruge nikad ne izbledi i da ono što je vredelo u životu sačuvaju od zaborava...

Ljubav, brak, porodica, bili su svetinje za njih. Nakon toga ostalo je nedostajanje, praznina i usamljenost. A život je morao da se živi zbog dece, zbog unuka, oni su se trudili i to se videlo, nesebično su to pokazivali.

"Kada oca udovca posetite, a onda ga ostavljate i odlazite svojoj kući suze same krenu, oplakujete njegovu samoću, jer boli i njegova hrabrost , dostojanstveno držanje dok tuguje za vašom majkom svakodnevno, pokazujući time poštovanje prema njoj. Vi ste tu obilazite ga svakodnevno, ali to nije to... jer znate da su svaki dan, jutro, veče, praznik, leto, zima, sve nove godine za njega samoća i tišina. Boli saznanje da to ne možete promeniti....nadomestiti...Živeo je on i za svaki ispit svojih unuka, studenata, znao je koliko ih je i koji su u jednom semestru... za svaki poziv ćerke iz inostranstva i dolazak unuka koje su živele sa roditeljima daleko od njega.. To ga je i držalo...", pričaju sa setom Marina i Veroslava, ćerke jednog od ova dva divna i posebna čoveka. Njihov otac Milan bio je udovac 17 godina, preminuo je 2013. Njegov prijatelj Dragan koga je upoznao na groblju, bez supruge je živeo 23 godine, preminuo je 2021.

Retko dobri, obrazovani, kulturni i stabilni ljudi, puni razumevanja. Verujem da su ponovo zajedno sa svojim suprugama i da su im se i nebeski putevi negde ukrstili, a oni ponovo sreli, reči su onih koji su ih dobro poznavali.