HVALA VUKU ZA AZBUKU: Japanka došla u Srbiju na dve godine, pa promenila život iz korena - ovaj grad joj je odmah prirastao za srce (FOTO)
LOZNICA – Poslednjih deset meseci rodni Japan je zamenila za Srbiju, a mesec manje je deo Turističke organizacije grada Loznice (TOGL) u kojoj radi i upoznaje se sa lepotama lozničkog kraja i zemlje Vuka Karadžića. Dvadestosmogodišnja Minami Hošino žitelj je Fukuoke, a ovde je došla u okviru programa Japanske vladine agencije za međunarodnu saradnju (JICA) na dve godine. Ova nasmejana devojka brzo se uklopila u novu sredinu, a za Loznicu kaže da je ‘‘najlepši grad’‘.
Minami je završila međunarodne odnose i poljski jezik, koji nije sličan srpskom, ali joj je to olakšalo da razume padeže, koji su, kaže, ‘‘jako teški’‘, a nema ih u japanskom. Oduševljena je azbukom i kaže ‘‘hvala Vuku za jedan glas-jedno slovo’‘.
- Odmah sam počela da učim srpski, kolege mi pomažu svakodnevno, uče me novim rečima, a čim se prebacim na engleski kažu - pričaj srpski. Čitam ćirilicu bolje nego što govorim. Zahvaljujući Vuku pisanje i čitanje je mnogo lakše nego na japanskom. Mi imamo tri različita pisma, hiragama, atahama i treće je slično kineskim slovima kanđi. U atahami imamo oko 50.000 slova, ali ne znamo ih sva i do otprilike 16 godina učimo ih oko 10.000. U kanđiju se moje ime piše tako da svako slovo ima značenje. Hoši su zvezde, No je polje, Mina su talasi, a Mi je okean tako da bi se to moglo na srpski prevesti kao Zvezdano Polje na Talasima Okeana – objašnjava simpatična Japanka mešavinom engleskog i srpskog koji joj dobro ide.
Glavni utisak su na nju ostavili ljudi uvek spremni da pomognu, i kada je pomoć potrebna i kada nije, i priroda za koju kaže da je ‘‘prelepa’‘.
- Ovde mnogo volim ljude, tako su ljubazni prema meni i lako izražavaju emocije, mi to obično ne radimo. Neobično je i što se ovde baš glasno priča, ali se navikavam. Po dolasku u Loznicu sam bila malo usamljena, nisam nikoga poznavala, mislim da sam ovde jedina Japanka, ali sada se ne osećam tako. Stekla sam prijatelje, zovu me na zabave, lepo sam prihvaćena. Volim život ovde zato što imam mnogo više vremena za sebe i razgovore sa ljudima, uživam da šetam vikendom pored Drine, odlazim na Gučevo, u Tršić, Tronošu, Banju Koviljaču. Živim na Lagatoru i imam takav pogled sa prozora da mi nikada nije dosadno da gledam kroz njega – priča gošća sa dalekog istoka.
Na pomen srspke kuhinje, od srca se nasmejala i odmah kazala da voli sarmu, pasulj, ćevape, mućkalicu, i podvarak, super su joj duvan čvarci, kao i da je kvalitet hrane, povrća i voća, izuzetan.
- Volim da kuvam i imam vremena za to, kao i da idem na zelenu pijacu i u kupovinu. Na pijaci su mislili da sam Kineskinja, a onda im je bilo još interesntnije što sam iz Japana. Tamo već imam dobre prijatelje, pamte šta kupujem, nude mladi sir, slanine, a jedan momak mi uvek pokloni voće i povrće. Hrana je ponekad preslana, ali je volim, od nedavno sam veliki obožavalac svinjskog pečenja, a posebno jagnjećeg. Volim i kupus salatu, šopsku, srpsku – nabraja Minami koja će u domovinu otići sa gomilom recepata iz srpske kuhinje.
Pre dolaska je samo čula da je Srbija lepa zemlja i zamišljala da je slična Poljskoj koju je posetila kratko studentkinja, ali se ispostavilo da je, na pozitivan način, potpuno drugačija. Znala je samo za Đokovića i Piksija, legendu japanskog fudbala, a sada ima gomilu priča o onome što je videla, saznala i doživela u Srbiji. Sviđa joj se što ima mnogo manifestacija, što se čuva tradicija i kombinuje sa modernim stvarima koje vole mladi, a na licu mesta je videla kako sve izgleda radeći u TOGL-u za koji ima samo reči hvale. Sa porodicom i dečkom u Japanu je u stalnom kontaktu i redovnom prenosi utiske iz Srbije. Prijatno se iznenadila čuvši da su Japanci sredinom prošlog veka pomagali nastanak ‘‘Viskoze’‘ , da park u Banji Koviljači krasi ‘‘japanska fontana’‘ poklon njene zemlje iz tih dana i da su njeni sunarodnici pre nekoliko godina bili gosti Loznice i predstavili njihove igre, a da je KUD ‘‘Karadžić’‘ gostovao u Japanu i njene zemljake učio našim kolima.
Izgleda da između Japana i Loznice ima neka ‘‘tajna veza’‘, tako da nije slučajno da je Minami tako brzo postala ‘‘prava Lozničanka’‘.
