"KAD MI TADA SRCE NIJE ISKOČILO..." Nezaboravan ispraćaj u penziju školskog domara Slavka Tešmanovića: Dečja ljubav je najveća nagrada! (FOTO, VIDEO)
Slavoljub Slavko Tešmanović domar lozničke OŠ "Vuk Karadžić" zauvek će pamtiti dan kada je otišao u zasluženu penziju uz nezaboravan ispraćaj koji su mu priredili učenici i kolektiv ove škole. Nema tih priznanja ni nagrada koje mogu nadmašiti takvu količinu ljubavi kakvom je ispraćen iz škole gde će ga zauvek pamtiti.
Odjekivala je škola toga dana od povika "Slavko mi te volimo", aplauza kojim su učenici, nastavnici, učitelji i ostali pozdravljali njihovog Slavka, a bilo je tu i natpisa "Slavko, ti si car" i sličnih. Slavko se prolazeći kroz špalir nasmejanih lica sa svakim detetom pozdravljao, bilo je zagrljaja sa nastavnim osobljem, mnogo emocija, poneka suza, a najviše ljubavi i zahvalnosti za sve što je učinio. ’
- Bili ste naš svet! Sada je ceo svet Vaš! Uživajte u putovanjima! - pisalo je na globusu koji je dobio na poklon kao i, i "Sadržaj ove kutije neka Vam bude podsetnik na ljubav i neizbrisiv trag koji ste ostavili na srcima učenika OŠ "Vuk Karadžić". Hvala Vam za sve!". Bile su to dve kutije sa porukama svakog učenika jer u jednu nisu mogle sve stati. Slavko u penziju odlazi sa 65 leta i 46 godina radnog staža, ali je samo deceniju proveo u ovoj školi, dovoljno da ga svi zavole.
- Poslednji moj radni dan bio je u petak, a ispraćaj mi je priređen dan ranije. Jedna učiteljica mi je rekla da me traži direktor i kada sam kročio u hodnik dočekao me špalir dece i zaposlenih. Kad mi tada nije srce iskočilo, neće nikad. To je bio veliki šok, zanemeo sam, srce samo lupa, ne mogu da opišem taj čaroban osećaj. Nisam to očekivao, hvala svima i od ovakvog ispraćaja nema veće nagrade – kaže Slavko sa kojim smo danas razgovarali u školi.
Deca ga izgrlila, Slavko ne može da sakrije osmeh sa lica
Objašnjava da je školski domar kao hitna pomoć, mora mnogo toga da zna, brine se da sve funkcioniše i pokvareno popravi. Tu je ako procuri radijator, iskoči slopka, ne radi vodokotlić, pokosi travu, nešto zavari, on je popravljao i fasadu, bukvalno majstor za sve. Meni to nije bio problem, kaže i dodaje da je uvek bio spreman da uči, "nisam ekspert, ali se uvek trudim". Dok prolazi hodnikom deca prilaze, nabacuju "petaka", grle ga, dozivaju, mada je već čitav vikend penzioner jedna učiteljica ga pita za neki savet. On nasmejan, strpljiv, kakav je, kažu uvek.
- Ništa nisam specijalno radio, nisam pokušavao da podilazim deci. Ponašao sam se prema njima kao što sam sa svojom decom, a deca su ljudi, osete iskrenost i dobru nameru. Ponašao sam se potpuno normalno, to je ono što me i plaši, ako je za moje normalno ponašanje nastala ovolika priča gde smo to mi stigli? Voleo sam da radim u školi zbog dobre atmosfere, dečice koja su uvek pozitivna i iskrena. Kad neko dobije lošu ocenu probao sam da ih utešim, popričam sa njima, pomognem, posavetujem, onako drugarski. Valjda im se to svidelo – kaže uz osmeh čovek za koga svi u školi imaju samo reči hvale, kako kažu - "jedan je Slavko".
Svojevremeno je upisao Pedagošku akademiju, ali gaje život odveo na drugu stranu, u ‘’Viskozu’’ gde je do propasti fabrike bio mašinovođa, vozio je parnu lokomotivu i dizelku. Onda je malo radio u trgovini, pa nekoliko godina kao domar u lozničkoj OŠ ‘’Anta Bogićević’’ da bi 2015. došao u školu iz koje je izašao kao penzioner.
- Sit sam se isplakao dok sam čitao dečije poruke, jedna devojčica iz drugog razreda je naslikala moj lik i to ću da čuvam. Sigurno ću dolaziti da vidim zaposlene i đake. Deca iz osmog razreda su mi već poslala pozivnicu za matursko veče. Inače, moj sin kaže da sam ispraćen bolje nego Sale Đorđević – kaže domar, bivši rukometaš koji je delio megdan sa čuvenom genracijom Metaloplastike, a onda i trener.
Snimci njegovog ispraća na društvenim mrežama izazvali su gomilu pozitivnih komentara. Inače, ovih dana mu jedan konobar nije verovao da je u školi bio ‘’samo’’ domar, uz komentar "ko tako prati domara u penziju". Prati ako je domar Slavko.
Kurir.rs
