CENJKAJU SE I ZA DINAR, A U RESTORANU OSTAVLJAJU PO 500 DINARA BAKŠIŠA: Prodavci na mitrovačkoj pijaci ogorčeni: Pa nismo mi manje vredni! (FOTO)

A preko puta - kupci. Sa kafom za poneti, telefonima i gotovo pa obaveznim pitanjem:

Prodavci kažu da ih to ne vređa zbog novca - već zbog osećaja da njihov trud niko ne vidi.

„Mladi ostave više - ja im kažem: Pa nismo u restoranu!“

Jedan od pijačnih prodavaca prepričava situaciju koja ga je potpuno iznenadila:

- Dođe mladi bračni par, uzme povrće, račun ispadne 370 dinara… Oni meni daju 400 i kažu: ‘U redu je, za vas.’ Ja im kažem iznenađeno – pa nismo u restoranu! A oni se nasmeju i kažu: Pa vi ste više zaslužili, bar znamo od koga kupujemo.
To mi se, iskreno, desi samo sa mladima. Stariji se najviše cenkaju.

Paradoks: U restoranima se ne pita za cenu, na pijaci se cedi svaka para

Dok se na pijaci pregovara oko sitnog kusura, u restoranima se:

• ne pita da li može jeftinije
• računi zaokružuju „na više“
• bakšiš ostavlja automatski — često 300 do 500 dinara

Niko ne pita koliko konobar ima platu, da li radi na hladnoći, da li ima slobodan dan.

A starica koja stoji na vetru 7 sati — nju pitaju da li može 10 dinara manje.

Kada se pogleda prosečna kupovina na pijaci — povrće, voće, nekoliko jaja — račun se najčešće kreće između 1.100 i 1.400 dinara. Upravo na toj sumi kupci najčešće traže da se cena spusti, da se „zaokruži“, da se „izađe u susret“.

A samo nekoliko sati kasnije, u restoranu, večera za dvoje retko košta manje od 3.000 do 4.000 dinara. Tu se ne pregovara, ne pita se „može li jeftinije“, ne insistira se na svakoj sitnici. Naprotiv — račun se gotovo uvek zaokruži na višu cifru, a bakšiš od najmanje 300 dinara ostavlja bez razmišljanja.

Razlika je jasna: za 30 dinara na pijaci vodi se mala borba, dok se 300 u restoranu daje široke ruke.

Prodavci: Vratim ja i 10 dinara, ali više zaboli nepoštovanje nego novac

„Nije problem da vratim kusur. Ali kad neko insistira na 10 dinara, a ja znam da sam jutros ustala u pet da pripremim robu… to zaboli više nego kad ne kupe ništa“, kaže prodavačica.

Pijaca je jedino mesto gde kupujete direktno nečiji radni dan.

Stručnjaci kažu da cenkanje u Srbiji više nije ekonomska potreba - već navika. I upravo zato najviše pogađa one koji imaju najmanje.

Ovaj tekst nije poziv da se ne ostavlja bakšiš. Ovo je poziv da ga ponekad „ostavimo“ i na pijaci — makar tako što nećemo tražiti popust.

Jer na pijaci se ne prodaje samo roba. Tamo se prodaje nečiji trud. Nečiji hleb. Nečiji dan.

Kurir.rs