Preminula Slavenka Drakulić: Bila je glas razuma tokom rata i pionirka feminizma koja je ličnu bol pretvorila u književnost
U 77. godini iznenada je preminula novinarka i književnica Slavenka Drakulić, jedna od najuticajnijih i najviše prevođenih autorki sa Balkana. Njeno bogato stvaralaštvo, prožeto pionirskim feminističkim idejama i dubokom analizom mračnih strana postkomunizma, ostaće trajno svedočanstvo njene borbe za istinu i očuvanje ljudskosti.
Vest o njenoj smrti iznenadila je kako hrvatsku, tako i svetsku kulturnu scenu. Kao intelektualka čije je pero decenijama precizno gađalo najbolnije tačke društva, ona nije bila samo književnica, već i hrabra javna ličnost, hroničarka tranzicionog doba, začetnica feminizma i glas razuma u doba ideološkog slepila. Njeni tekstovi nalazili su put do najuglednijih svetskih medija, poput Njujork tajmsa (The New York Times) i Gardijana (The Guardian), donoseći joj globalno priznanje koje je u njenoj domovini neretko nailazilo na snažan otpor. Drakulićeva nikada nije podilazila masi; njena jedina odanost bila je posvećena istini, ma koliko ona bila neprijatna, kao i pojedincu zarobljenom u nemilosrdnom vrtlogu istorije, patrijarhata ili bolesti.
Zlatno doba novinarstva i buđenje feminizma
Svoje prve profesionalne korake napravila je tokom osamdesetih godina u redakcijama Starta i Danasa. Već tada se njen glas jasno izdvajao. Objavljivanjem zbirke eseja "Smrtni gresi feminizma" 1984. godine - jedne od prvih knjiga te vrste u Istočnoj Evropi - zauvek je promenila javni diskurs i uvela feminističku misao u mejnstrim. Nije to bio puki akademski feminizam, već suštinska, duboko proživljena analiza položaja žene u socijalizmu, koja se bavila svime - od nedostatka higijenskih uložaka do sistemske nejednakosti. Fokus na žensko telo i mehanizme moći koji ga ograničavaju postao je temelj celokupnog njenog opusa. Kroz svoje romane istraživala je telo izloženo nasilju i bolesti, dok je u publicističkim delima maestralno prikazivala kako se krupne političke promene uvek prelamaju preko leđa "običnih" žena, dokazujući onu čuvenu krilaticu da je lično zapravo uvek i političko.
Devedesete i progonstvo
Raspad Jugoslavije i ratne devedesete doneli su prelomni, ali i najteži period u njenom životu i karijeri. U jeku nacionalističke euforije, glatko je odbila da se prepusti kolektivnom ludilu, oštro upozoravajući na pogubnost mržnje i rata. Zbog takvog stava platila je visoku cenu: 1992. godine, u nedeljniku Globus, postala je meta sramnog teksta pod nazivom "Veštice iz Rija", zajedno sa još četiri istaknute intelektualke. Optužbe za navodni manjak patriotizma i "silovanje Hrvatske" zbog njenog feminističkog sagledavanja rata pokrenule su brutalan medijski linč, koji je na kraju rezultirao njenim prećutnim izgnanstvom i selidbom u Švedsku. Dok su joj u Hrvatskoj gotovo svi mediji (sa izuzetkom hrabrog Feral tribjuna) zatvorili vrata, njen glas u inostranstvu postajao je sve snažniji. Upravo iz te boli i emigrantskog iskustva proizašle su neke od njenih najznačajnijih publicističkih knjiga, poput "Balkan ekspresa" i "Kafe Evropa", u kojima je zapadnim čitaocima objašnjavala kompleksnu i krvavu realnost Balkana.
Književnost proizašla iz bola i hrabrosti
Iako duboko ukorenjeno u ličnom iskustvu, njeno književno stvaralaštvo uvek je uspevalo da pređe granice ličnog, zahvaljujući snažnoj literarnoj viziji. Njen roman "Hologrami straha" (1987), nastao nakon prve transplantacije bubrega, predstavljao je prekretnicu jer je u domaću književnost uveo motive bolesti i fizičke patnje na jedan surov, ogoljen način. U potresnom delu "Kao da me nema", zasnovanom na svedočanstvima silovanih žena tokom rata u Bosni, sirovu novinarsku građu pretvorila je u delo univerzalne moći, pokazujući kako jedna ženska tragedija savršeno oslikava užas čitavog rata. U svojim kasnijim radovima posvetila se sudbinama kreativnih žena koje su živele u senci slavnih muškaraca - poput Fride Kalo, Dore Mar i Mileve Ajnštajn - dajući im glas i preispitujući cenu koju su te žene morale da plate za svoju umetnost i ljubav.
Svetionik kritičke misli
Slavenka Drakulić nije posustajala ni u kasnijim godinama. Nastavila je da kao kolumnistkinja britko secira našu svakodnevicu, a njena knjiga "Oni ne bi ni mrava zgazili" - zbirka portreta ratnih zločinaca iz Haga - do danas ostaje jedna od najdubljih studija o banalnosti zla na našim prostorima. Tim delom je dokazala da zločinci nisu nikakva natprirodna čudovišta, već "obični ljudi" koje su bolesna ideologija i okolnosti pretvorile u ubice, ostavljajući nam to saznanje kao trajnu opomenu.
Pravda je, makar delimično, zadovoljena prošle godine kada joj je Hrvatsko novinarsko društvo - ista ona profesija koja je delom učestvovala u njenom progonu - uručilo nagradu za životno delo "Otokar Keršovani". Bila je to zakašnjela, ali neizmerno važna satisfakcija. Otišla je tiho, ali njeno delo nastavlja da živi kao svetionik moralne hrabrosti. Slavenka nas je naučila da je pisanje pre svega odgovornost i nužnost, a njena zaostavština nas obavezuje da o teškim i važnim temama nikada ne zaćutimo.
(Kurir.rs/ Večernji list)
Bonus video: Ko je bila Mileva Marić
· Reaguj