Sledeće nedelje u srpske bioskope ulazi "Lamborgini: čovek koji je stvorio legendu". Reč je o biografskom filmu o Feruču Lamborginiju, osnivaču slavne marke automobila i konstruktoru.
U najavama se često pominje njegovo suparništvo sa Encom Ferarijem, ali toga, kao i još mnogo toga drugog, u ovom filmu ima mnogo manje nego što bi se dalo očekivati. Štaviše, entuzijasti za automobile teško da će biti zadovoljni ovim ostvarenjem.
Životna priča Feruča Lamborginija je mnogo zanimljivija za proučavanje nego što film donosi; ako bi se priča ogolila, tj. sve od automobilske industrije stavilo po strani, ostala bi prilično mlaka drama. Režiser Bobi Moresko je možda bio pogrešna osoba za ovo.
Očekivanja su bila veća od čoveka koji je dobio Oskara za scenario "Fatalne nesreće" i producenta "Devojke od milion dolara" Klinta Istvuda, ali i ti filmovi su prevashodno drame, a povrh toga, Moresko nema mnogo iskustva s režijom. Bilo kako bilo, ako neko očekuje film u stilu "Forda protiv Ferarija", dobiće nešto drugačije.
Feručo Lamborgini je karijeru započeo kao mehaničar, što mu je trasiralo put tokom Drugog svetskog rata, a u razorenoj posleratnoj Italiji zaradio je novac kao konstruktor traktora. Danas su prva asocijacija na brend "lamborgini" skupi sportski automobili, ali i dan-danas isti brend postoji u industriji traktora i Feručo je našao svoje mesto na tržištu praveći izdržljive i jeftine modele, pristupačne siromašnijim seljacima.
Večito nezadovoljan kvalitetom automobila, po svom običaju, odlučio je da uzme stvar u svoje ruke, te je poznati sukob sa Encom Ferarijem započeo tako što je locirao problem s kvačilom i predložio mu da sarađuju na njegovom rešavanju.
Enco, poznat kao naprasit i mrzovoljan čovek, grubo je odbio Feruča te je ovaj iz inata sakupio ekipu stručnjaka iz nekoliko poznatih italijanskih kompanija sa ciljem da naprave "najbolji automobil na svetu". Finansijski problemi i štrajkovi u Italiji sedamdesetih godina prošlog veka naterali su Feruča da proda svoje fabrike i povuče se u penziju. Preduzumljiv, kakav je uvek bio, vratio se porodičnim korenima, poljoprivredi, i do kraja života bavio se proizvodnjom vina.
Nažalost, u sat i po vremena, što je neobično kratko za biografski film, Bobi Moresko preko mnogih značajnih događaja za industriju motornih vozila proleće, ovlaš ih dotičući. Njegov fokus je sam Feručo, odnos prema porodici, gde mu je posao uvek na prvom mestu, dok se glavni rival Enco Ferari pojavljuje u svega nekoliko situacija.
Pokušaj dočaravanja rivaliteta dat je u bizarnom nizu scena zamišljene trke njih dvojice, gde je svako u automobilu brenda koji nosi njegovo prezime i gde Lamborgini uvek zaostaje. Ova zamišljena trka ponavlja se nekoliko puta tokom filma, što bi sugerisalo da je suparništvo nekakav bitan faktor u Feručovom životu, dok to u samoj radnji jedva da je prikazano.
S druge strane, previše vremena odlazi na beskrajne priče o tome ko Feruča podržava u naizgled teško ostvarljivim zamislima, prečesto sa kontradiktornim ponašanjem likova. Dodatni gorak utisak ostavlja nekoliko referenci na po mnogima najbolji film ikada snimljen "Građanin Kejn", što produbljuje utisak da je "Lamborgini" inferiorno delo, a sve ono što se događa u pozadini pokazuje koliko Feručo i njegova ekipa zaslužuju bolji tretman.
Filmski Feručo Lamborgini na kraju ostaje usamljen i film u poslednjim minutima ubada suštinu života sanjara poput njega, koji mnogo toga ličnog žrtvuju ne samo zarad taštine "da ime ostane upamćeno" već da bi stvorili nešto čemu će se diviti naredna pokolenja.
Feručo Lamborgini je svetu dao neke od najlepših automobila ikada proizvedenih, ali istovremeno po kvalitetu najcenjenih traktora. Samo ta višestranost bila bi dovoljna da se snimi poseban film, ali dobro, za sada imamo samo ovo.
Autor kolumne: Nikola Popević
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
