Kao jedini umetnik sa istočne strane Drine, glumac Vuk Kostić bio je pozvan da uveliča svečanu akademiju povodom proslave Dana Republike Srpske. On je na drugi dan Božića, 8. januara, u Banjaluci dobio priliku da, iz vizure pripadnika one generacije koja je stasavala kad se Jugoslavija raspala, u svojoj besedi podseti koliko je važno da umetnik kroz posao koji radi šalje poruku o rodoljublju.
Odrastao i vaspitan na tradicionalnim vrednostima, nisam odstupao od porodične tradicije ni pri izboru profesije, birajući umetnost i glumački poziv, koji je obeležio život i mog oca i mog dede. I u lovu, kojim ispunjavam slobodno vreme, produžio sam putem predaka nastavljajući porodične običaje. Ponikao u takvom okruženju, zar je moguće da prema otadžbini i svom narodu imam drugačiji odnos od posvećenosti tradiciji.
Ova beseda je i podsetnik na istoriju našeg naroda, osvedočenu istoriju stradanja. Čovek umire dva puta, jednom kada ugleda lice božje, a drugi put ukoliko ga ljudi zaborave. Poštovanje predaka i heroja koji su svoje živote ugradili u našu slobodu obavezuje nas da sačuvamo sećanja na sva srpska stradanja, po obimu nezabeležena, zdravim razumom nepojmljiva, veličini jednog malog naroda nesrazmerna. Da pamtimo, a ne i zlopamtimo.
Odstupanje od svetosavlja, jedinog spasonosnog puta, vodilo je stradanju. Izazvano pogrešnim izborima ili stranim faktorom koji nam je bio nenaklonjen, pogrešnim procenama ko su nam prijatelji, a ko nam ne misli dobro, postali smo mnogostradalni i mučenički narod. Nekada, dok su Srbi vodili bitke protiv Turaka, nisu branili samo sebe, nego celu hrišćansku Evropu.
Danas, čuvajući Republiku Srpsku i Kosovo od brojnih nasrtaja i napada različitih vrsta, podižemo štit pred svoju dušu nepokorno i viteški stojeći na braniku pravoslavlja. Ja sam rođen 1979. godine i odlično pamtim ratove devedesetih. Moj otac Mihajlo Kostić je rođen 1933. godine, odlično je pamtio Drugi svetski rat, a njegov otac, moj deda, rođen je 1897. i odlično je pamtio i Prvi i Drugi svetski rat, kada je odveden u Mathauzen.
Malom slobodarskom narodu koji je u dva svetska rata zadužio Evropu, žrtvujući za slobodu celokupan ljudski potencijal, od devedesetih godina prošlog veka medijski moćnici namenili su lošu sliku.
Stoga je potrebno da postanemo svesni četvrte generacije ratovanja, kako je teoretičari nazivaju. Preko velikih i malih ekrana, kojima smo dobrovoljno zarobljeni, direktno se napada svest čoveka, koja postaje pravo bojno polje. Zato ne smemo dozvoliti slabljenje i uništavanje pravih vrednosti, nacionalne energije i samopoštovanja. Svesni smo kako su nas u teškim trenucima viteštvo i pobede naših sportista, košarkaša, odbojkaša, vaterpolista, naročito Novaka Đokovića, učinili ponosnim, a zastava Srbije nam na pobedničkom tronu grejala dušu.
Potrebna nam je dobro osmišljena mreža za održavanje nacionalnog identiteta, kao što je to u prethodnom veku učinila mreža vrhunskih naučnika, pesnika i drugih umnih ljudi poput Tesle, Pupina, Andrića, Dučića... I brojnih pojedinaca koji su prenosili slavu svog naroda. Bogata, burna i slavna prošlost, a tim temama siromašna kinematografija, stavljaju nam u zadatak da prikažemo velike istorijske događaje, ponudimo autentične i neispričane priče, ukažemo na pogled na svet iz našeg ugla i istinom osvetlimo medijski mrak.
Čuvanjem jezika, pisma vere i tradicije i kulture čuvamo talente i napore generacija naših predaka. Naši su koreni čvrsti i ne dozvolimo da nam vetrovi koji duvaju nad ovim prostorom, smeštenom na raskrsnici puteva, iščupaju vekovna uzemljenja u tlo, vazduh i vodu. I ona duhovna, golim okom nevidljiva, a snažnija od ovih vidljivih. Istinsko rodoljublje traži od svakog pojedinca da upotrebi svoju volju, snagu i sve svoje sposobnosti i energiju ka vaspitanju, obrazovanju i svakom napretku... Živela Republika Srpska!
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
