S velikim zakašnjenjem pogledao sam "Bendersneč", epizodu serije "Crno ogledalo", u svom prirodnom i jedinom funkcionalnom okruženju, na Netfliksu. Jedinom funkcionalnom jer je reč o tzv. interaktivnom filmu, koji podrazumeva da gledalac u nekim trenucima bira jednu od ponuđenih opcija i tako pravi račvanje u filmu, te priča ide tokom koji sam želi.
Avaj, ovaj koncept je uvek zvučao mnogo bolje nego što na kraju izgleda, a u to se mogu uvrstiti i knjige za mlade iz edicija "biraj svoju avanturu", gde čitalac na bitnim mestima može doneti svoju odluku kako radnja dalje da se odvija, te dobiti uputstvo od koje stranice da nastavi čitanje.
Interaktivni film nije nov izum. Još od prvih filmova autori su se poigravali idejom da bi gledalac voleo da utiče na tok radnje, ali nije postojala tehnologija koja bi podržala takvo nešto, te su neke rane forme služile kao vašarska zabava. Prvi pravi interaktivni film "Kinoautomat" snimljen je, verovali ili ne, u Čehoslovačkoj i te 1967. godine privukao je pažnju i na Svetskom sajmu u Montrealu.
Na devet mesta film se zaustavljao i voditelj bi tražio od publike da izabere jednu od dve opcije. Kako je išao sa dva sinhronizovana projektora, publika je praktično birala koji će od ta dva ići na platno i tako je film uvek trajao tih svojih sat i kusur minuta. Komunistička partija je film potom bunkerisala, pa je decenijama kasnije pušten paralelno na oba kanala češke televizije, te su gledaoci mogli prebacivanjem s kanala na kanal da biraju svoj izgled "Kinoautomata".
S pojavom digitalnih laserskih zapisa, interaktivni koncept postao je lakši za realizaciju, uglavnom u obliku video-igara koje su izgledale kao animirani film. Igrač bi svojom reakcijom aktivirao određene animacije i tako kreirao svoju avanturu. Ograničeni broj mogućnosti činio je to da su takve igre, mada za to doba vizuelno raskošne, brzo postajale dosadne, a problem je pravila i laserska tehnologija koja nije mogla da reaguje dovoljno brzo, pa se slika kočila između animiranih sekvenci.
Valja spomenuti i američki film "Trag" iz 1985. godine, inače snimljen na osnovu društvene igre "Kluedo", s grupom ljudi koja se nađe u izolovanoj kući i tu se dogodi ubistvo. Za radnju koju čini potraga za ubicom snimljena su četiri kraja, od kojih su u konačne verzije ušla tri. "Trag" sa različitim krajevima slat je bioskopima i, iako publika nije mogla da utiče na tok radnje, mogla je bar da bira koji će kraj odgledati.
E sad, "Bendersneč". Netfliksova aplikacija dovoljno brzo reaguje na izbore - gledalac ima desetak sekundi da izabere neku od opcija koje se pojave u dnu ekrana i tako upravlja doživljajima mladog programera krhkog mentalnog zdravlja u pokušaju da dovrši pisanje hit igre za veliku kompaniju. Pogrešan izbor koji se završi tragično vraća gledaoca malo unazad kroz radnju, ali u tim drugim linijama priče izbori mogu biti drugačiji.
Programer se čak više puta zapita da li to neko upravlja njegovim životom, što bi bila dobra šala da film, ruku na srce, nije preterano zanimljiv jer slični izbori, poneki prilično čudnovati, kada gledalac nije u stanju da nasluti koja bi grana u kom smeru vodila, sve to pogotovo pred kraj, ostavlja utisak ponavljanja, već viđenog. Dobra dva sata vrtimo se ukrug s glavnim junakom i to je to, kao da smo odigrali (ili gledali drugog da igra) neku nezanimljivu video-igru.
Inače, "Bendersneč" je osamdesetih trebalo da bude video-igra, gromoglasno najavljivana, ali zbog bankrota softverske kompanije nije bila završena. Iako je imala brojna inovativna rešenja teško primenjiva na tadašnjim kućnim računarima, kada se na kraju pojavila igra bazirana na zamislima razvijenim za "Bendersneč" - bila je teško razočaranje. Eto, sve to nekako ide ukrug.
(Kurir.rs / TV Ekran)
NE PROPUSTITE
