Dubravka Ugrešić bila je jugoslovenska, hrvatska i holandska književnica. Početkom devedesetih piše eseje protiv nacionalizma, rata i etničke mržnje (kasnije sakupljene u zbirci "Kultura laži"), zbog čega je hrvatski mediji i hrvatska javnost proglašavaju "izdajnicom", "narodnim neprijateljem" i "vešticom".
Godine 1993. Dubravka Ugrešić napušta Hrvatsku i od tada živi u inostranstvu (najčešće se zadržava u Holandiji), gde piše, predaje na američkim i evropskim univerzitetima i sarađuje u evropskim novinama i časopisima. Preminula je 17. marta u Amsterdamu, nakon borbe sa karcinomom. Kao državljanin Holandije imala je prava na eutanaziju (bezbolna smrt, namerno skraćivanje ljudskoga života kako bi se neizlečivom bolesniku skratile patnje) kojoj je pristupila.
Tom činu prisustvovale su tri osobe, od kojih je bio i njen brag Siniša Ugrešić.U nastavku prenosimo kolumnu Sinana Gudževića objavljenu pod naslovom "Dubravkina bolest i smrt" u hrvatskom nedeljniku Novosti, u kojoj autor donosi priču Siniše Ugrešića, brata nedavno preminule književnice Dubravke Ugrešić.
Poslednjeg dana Dubravkina života, u njenoj sobi smo se okupili između deset i pola jedanaest pre podne. Najbliži Dubravkini prijatelji, ja i moja djeca. Nisam znao nikoga da je život završio eutanazijom. Sad znam: moja sestra Dubravka Ugrešić.
Vidi ovako, Sinane. Slika s Dubravkom ja nešto imam, ali uglavnom su kod nje ostale. Ona je bila čudo od odanosti fotografijama. Sad su sve u Amsterdamu, tamo će biti dok ne rešimo celu stvar sa stanom, sa knjigama. Vidi ovu gde smo posve mladi, s majkom na Crnom moru, u Varni.
Dubravka je bila lečena u Institutu za tumore nacionalne bolnice Antoni van Leeuwenhoek u Amsterdamu. Tu je lečena, išla na terapije, na gama-noževe, u njoj je i umrla. Više puta sam išao Dubravki u Amsterdam, ostajao po mesec, po dva. Bio sam s njom i kad je imala epileptični napad 16. 12. prošle godine. Tumori na mozgu izazivaju epileptične napade. Taj je tada bio jak, i dobro je što sam bio uz nju. To je bilo u njenom stanu, bio sam jedino ja kraj nje. Iako nisam lekar, znam kako se postupa kad bolesnika to zadesi.
Znam, jer imam iskustva. Supruga mi je umrla od glioblastoma, pa sam naučio. A i majka mi je umrla kad joj tumor otišao na mozak. Uopšte, u našoj najbližoj familiji je bilo dosta karcinoma: otac je umro vrlo mlad, sa 49 godina od raka debelog creva, majka od karcinoma dojke, a moja supruga od tumora na mozgu. Mama i Dubravka su otišle od iste bolesti, samo što je Dubravku odnela deset godina mlađu. Moja supruga je bila najmlađa, umrla je sa svega 45 godina.
Dubravki je dijagnostikovan rak dojke krajem leta 2017. U Zagrebu, u Institutu za tumore. Usledila je radikalna operacija, i sve u svemu, u prvo vreme je izgledalo da je izlečena. U leto 2018. u Amsterdamu na redovnoj kontroli utvrđeno je da se bolest proširila na kosti. Ipak, sve se držalo dosta dobro pod kontrolom uz oralne citostatike i Dubravka je funkcionisala relativno dobro.
Imala je neviđenu radnu energiju. Radila je čak i u danima kad se tumor proširio na mozak. Spavala bi malo, pola sata-sat, pa opet za stol. Evo vidi ovu sliku, to je bilo za njen rođendan prošle godine, to smo u Amsterdamu, u njenom stanu. Ovo što drži preko usta, ti kažeš, brnjicu za vešticu, to smo joj Maja Vodopivec i ja napravili natpis Happy birthday Dubravka. Vidiš da ona jako dobro izgleda i da ništa ne sluti na ono što će doći jedanaest meseci kasnije. Ne sluti se sa slike, ali smo mi znali da bolest napreduje. I ona je znala, naravno. Ali, nije htjela da se priča širi. Nije željela da se ljudi zbog toga prema njoj promene. Nije želela ni da moja deca brinu. Znalo je svega nas troje.
Vidi ovu sliku, od 16. marta ove godine. Dan pre smrti. Moja kćerka Korina prenoćila je s njom u njenoj bolničkoj sobi. Želela je da tu noć bude sa svojom tetkom. Sutradan joj je tetka otišla s ovoga sveta.
Ovaj mali video načinjen je oko podneva, u petak, 17. marta. Momak koji svira na gitari je Esmir Majdanac, iz Banja Luke, pozvala ga je Dubravkina prijateljica Lidija Zelović. Pevali smo, prvo je bila pesma Leonarda Cohena "Dance Me to the End of Love", pa su bile "Podmoskovske večeri", pa je bila "Jutros mi je ruža procvetala" i još poneka, a poslednja pesma je bila "Bella ciao". Sve vreme su tu bile i dve najbolje Dubravkine drugarice Maja Vodopivec i Angela Dekker. Bilo je tu i šampanjca, Dubravka nije nikada volela alkoholna pića, ali malo šampanjca joj bilo po volji.
To sa eutanazijom je čudna stvar. Prvu ideju o tome je Dubravka imala još 2013. Rekla je, čujte, ako se razbolim beznadežno, hoću da se oko mene niko ne muči. I htela je da dva svedoka o tome budemo novinarka i spisateljica Angela Dekker i ja. Posle tri godine, želela je da svedoci te želje budu Angela Dekker i Maja Vodopivec.
Uopšte, njoj je opcija dobrovoljne smrti bila bliska. Ne suicid, ne nikako, nego kad se dođe u ono medicinski terminalno, da se dostojanstveno ode kad produžavati život više nema smisla. Tome je, kako da kažem, pogodovalo to što je od 2004. imala holandsko državljanstvo, a samo holandski državljani mogu biti podvrgnuti eutanaziji. Inače, Dubravka je bila izuzetno disciplinovan pacijent i apsolutno je sledila upute i savete svojih lekara. I sve terapije kroz koje je prolazila stoički je podnosila i nikad se nije žalila.
U Amsterdamu je Dubravka imala odane prijatelje. Prva osoba je svakako Maja Vodopivec, naše gore list, a profesorica azijske istorije na Leiden univerzitetu u Hagu. Maja je Sarajka, s Dubravkom se upoznala kad je Dubravki objavljena knjiga u Japanu. Onda Lidija Zelović, režiserka, Bosanka svim bićem, autorka dokumentarnog filma "My Friends" koji je Dubravka jako volela. Ostali su svi Holanđani i Holanđanke: evo na slici je Dora Lettinga, majka Dubravkine izdavačice za Nizozemsku, Elik.
Poslednjeg dana Dubravkina života, u njenoj sobi smo se okupili između deset i pola jedanaest pre podne. Najbliži Dubravkini prijatelji, ja i moja deca Korina i Nikola, pa Lidija, Maja, Angela, njen muž Thomas, Dora, Mariette i Jaap. U nekom trenutku neko spomene kako je nedavno Sarah Chalfant, direktorica The Wylie Agency javila da će u Kini biti objavljeno osam Dubravkinih knjiga! Šalimo se, čak se i nasmejemo kad neko kaže kako će kineski tiraži progutati sve dosadašnje.
A Dubravka je veče pre toga, uz kinesku večeru koju smo naručili u bolnici uzviknula: "Živeli Kinezi!" Poslednji dan ju je opet posetio i Arnon Grunberg, danas možda najveća književna zvezda Holandije, da se oprosti s Dubravkom. Nazdravila je i s njime. Maja je naručila dve boce šampanjca, tortu, i suši. Sve je bilo jedinstveno, dostojanstveno i tužno. Jedinstveno, još i zato što nisam znao nikoga da je život završio eutanazijom. Sad znam: moja sestra Dubravka Ugrešić.
U pola jedan je došla Nikè Büller, Dubravkina onkologica. Lečila je Dubravku poslednjih godina. Volela je njene knjige i bila je s njom bliska. Ona je medicinski svedočila da je Dubravka svojevoljno i svojeručno, pri potpunoj razboritosti, zatražila da bude podvrgnuta eutanaziji. Medicinska sestra je Dubravki dala infuziju oko pola jedan, i tada smo još uvek svi bili tu uz nju i pevali uz Esmira. Infuzija je išla preko kanile na ruci, trajalo je četrdesetak minuta.
Malo pre 14 sati je doktorica Büller ušla u Dubravkinu sobu, zamolila je da sobu napuste svi osim troje. To troje smo bili svedoci: Maja Vodopivec, Angela Dekker i ja. Pitala ju je da li je i dalje sigurna u svoju odluku. Dubravka je potvrdila a doktorica joj je rekla da su puno o ovom trenutku razgovarale, i da se ona slaže sa Dubravkom da je došao taj trenutak. Nakon toga, u 13 sati i 55 minuta usledila je u istu onu kanilu injekcija sredstva za duboko uspavljivanje. Duboki san nastupa u roku od dve minute i često pacijenti preminu već od te injekcije. Onda usledi injekcija za opuštanje svih mišića, kao i srčanog mišića. Dubravka je preminula već od injekcije za duboki san.
To je sve bilo u bolničkoj sobi u toj nacionalnoj bolnici koja je jedan od najboljih centara u svetu za lečenje onkoloških oboljenja, posebno raka dojke. Dubravka je tamo bila smeštena nedelju dana ranije. Zato što su njene tegobe bile sve veće, gubitak vida na jednom oku pa na drugom, i morala je biti hospitalizirana.
Inače joj je dobra doktorica Büller više puta govorila: "Dubravka, za Vas je najbolje da se smestite u neki hospicij, tamo će na Vas paziti kompetentan personal, tamo Vas mogu posećivati rodbina i prijatelji." Ni da čuje Dubravka! Ne, nego kaže da će za života napisati još dva romana, i da ćemo za 74. rođendan još popiti šampanjac. Pa su joj verne prijateljice načinile grupu koja joj je pomagala: Maja, Lidija, Angela, Elik, Dora i jedna Gruzijka Lejla. Ja tada nisam bio u Amsterdamu, oko nje su se brinule prijateljice koje sam ti nabrojio. Dubravka je imala pravo na kućne posete a i na celodnevnu kućnu negu. Ali njoj to nije odgovaralo, to ju je više uznemiravalo nego što joj je pomagalo. Skoro do samog kraja, Dubravka je živela i radila sama.
Polovinom februara njeno stanje se pogoršalo i, preko njene izdavačke kuće, smeštena je u jedan ekskluzivan hospicij u samom centru Amsterdama. Taj je hospicij bio odličan, Dubravka je dobila ogromnu sobu sa vrtom. Tamo inače primaju samo četiri pacijenta, a opslužuje ih šezdeset volontera, naravno ne svi u isto vreme. Dubravka je onde bila malo duže od dve nedelje, i vratila se svojoj kući. To je zatvor, neću da budem u zatvoru, rekla je. Nije se mogla naviknuti na hospicijski režim i odlučila je da umre ili u svojoj kući ili u bolnici.
Onda su na nju pazile njene drage prijateljice. Smjenjivale su se. Maja bi dolazila iz Haaga, Angela bi dolazila, Lidija, ostajale bi po pola dana-dan, kako kad. Nekada bi prespavale kod nje. To je trajalo petnaestak dana, negde do 10. marta, do drugog epileptičnog napada. Tada je morala biti hospitalizovana, i u bolnici je ostala do kraja. Inače, bila je ranije dogovorila da bude primljena u bolnicu 13. marta i da onda sačeka eutanaziju.
U pola tri 17. marta javili smo Petru Milatu, da vest dade dalje. Petar nije mogao biti s nama, tih dana je morao biti uz bolesnu majku na Korčuli, ali ga je Maja pozvala na what's app i preko kamere je bio sa nama neko vreme.
U testamentu je moja sestra napisala želju da bude kremirana, da joj se pepeo prospe po amsterdamskim kanalima. Testament je deponovana kod javnog belwžnika Meijera, tamo je zapisano sve što je želela, i to će biti sve ispunjeno.
Urna još nije gotova, to u Holandiji traje duže od mesec dana. U ponedjeljak ću poći u Samobor, da mi naša divna kamenorezačica Jelena Lucić od crnog granita napravi ploču koju ću postaviti na našu grobnicu na Mirogoju. Na njoj će biti samo slova i brojke: Dubravka Ugrešić 1949 – 2023.
(Kurir.rs / Novosti)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
