Aktuelnost jednog od naših najprevođenijih pisaca Ive Andrića nikada nije upitna, ali ovih dana ima više povoda da ga se posebno setimo. Predstavljanju bibliografije našeg nobelovca u dve knjige na tribini zadužbine koja nosi Andrićevo ime prethodio je prevod njegovih "Beogradskih priča" na francuski. Potpisuje ga francuski prevodilac Alen Kapon, inače đak Danila Kiša, a povodom početka obeležavanja pola veka postojanja srpskog kulturnog centra u Parizu.
Inače, svoj najpoznatiji roman "Na Drini ćuprija" Andrić je počeo da piše u Sokobanji. Ratne 1942. godine, slavni nobelovac prvi put je došao u ovaj grad, gde je pronašao utočište bežeći od nemačke policije. U Sokobanju bi dolazio bar jednom godišnje, odmarao se, pisao, družio se s meštanima.
Ovde je vreme stalo
Ekipa Kurira imala je priliku da zaviri u njegov apartman 144 u hotelu "Moravica". Objekat je nedavno renoviran, ali u sobi Ive Andrića kao da je vreme stalo. Tu se i dalje čuvaju fotografije, dokumenta, piščevi lični predmeti, knjige i rukopisi.
- Andrić je u Sokobanji proveo tri ratne godine. Naš hotel nije tada postojao, a pisca su čuvali meštani u svojim kućama. Uspeli su da ga sačuvaju. U Beograd se vratio i ubrzo je objavio roman "Na Drini ćuprija", koji je pisao u našem gradu - kaže Slaviša Lazanski, direktor hotela "Moravica".
Po kazivanju samog pisca, u Sokobanji je napisao i roman "Gospođica", ali i priče "Jelena, žena koje nema" i "Zmija".
- Hotel je napravljen 1965. godine. Andrić je prvi put ovde došao 1970, i to je bilo najbolje što je moglo da mu se ponudi. Svake godine bi boravio u istom apartmanu po 20 dana. Svi imaju lepa sećanja na njega. Postoji i čuvena njegova izjava da je posle boravka ovde mogao da piše i radi cele godine - objašnjava Lazanski.
Pogled i livadsko cveće
Andrić, kaže, nije bio neki zahtevan gost, a njegov apartman mogao je da se koristi sve do 2012. godine.
- Izabrao je ovu sobu zbog pogleda. Apartman se ne koristi od 2012. godine i uvek je u njemu bilo puno knjiga. Mnoga dela su nestala, a samo je deo sačuvan - objašnjava naš sagovornik.
Svake godine spomen-sobu poseti više od 50.000 ljudi.
- Nije imao posebne zahteve kao gost. Imao je svoj sto u trpezariji i na terasi, koji je uvek bio rezervisan za njega. Voleo je društvo. Dolazio bi mi u posetu Meša Selimović. Niko nema loših iskustava s njim. Svakog dana bi na stolu bilo livadsko cveće. Bio je jedan običan čovek - zaključuje direktor hotela.
I ovde se umire
O velikoj ljubavi između ovog grada i pisca svedoče i Andrićeve reči:
- Ne znam šta me to uvek vraća u Sokobanju, da li je to cvrkut ptica, Moravica... Da li su to ljudi, od svega pomalo. Ja ne znam čega to ima ovde, ali znam da, nakon 20 dana provedenih u Sokobanji, radim cele godine u Beogradu kao preporođen. Sve se bojim, pročuće se ovo mesto, narod će početi da hrli ovamo, onda ću ja morati da bežim odavde, a gde da nađem ovakvu lepotu i mir. Samo da znate, i ovde se umire, jer se svuda na svetu mora umreti, ali ovde je život lepši i, valjda, nešto duži.
Hotel gradili zatvorenici, koji u njemu i danas rade
Zanimljivo da hotel "Moravica" pripada KPZ Sremska Mitrovica i njegov vlasnik je Ministarstvo pravde.
- Napravljen je 1965. i gradila su ga lica lišena slobode. Kad se gradio, bilo je 150 ljudi. Ta lica i danas rade pozadinske poslove. Mi ih obučavamo da posle rada ovde mogu i da idu kući - objasnio je direktor.
Sokobanja je vekovima dom za pisce. Najčešći posetilac bio je Stevan Sremac, koji je i umro u Banji 1906. godine. Pored njega, često je dolazio i Branislav Nušić, koji je napisao stihove "Sokobanja, Soko-grad, dođeš star, odeš mlad". Nušić je ovaj stih napisao na fotografijama svog prijatelja Siniše Ristića, želeći da mu pospeši prodaju fotografija kao razglednica. Stih je postao opštepoznat, a razglednica sa ovim stihom verovatno još ima. U Sokobanju je dolazila i Isidora Sekulić, a redovni gost svake godine je i Dušan Kovačević.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
