UMRLA MLADA I SAMA U SANATORIJUMU Bolna sudbina ćerke velikog srpskog pisca: Godinama se MUČILA, a zbog OVOGA nije mogla u Beograd

Da li ste čuli za Anđeliju Lazarević? Verovatno prebirate, prisećate se, ali džaba. Niste. Ali ko je Laza Lazarević svi znamo. Iskrsava pripovetka "Prvi put s ocem na jutrenje" i lik gazda Blagoja koji čeka sina, ranjenika invalida bez ruke i noge dok zaleđeni narod daje dobrovoljne priloge. Da bi mladić preživeo.

Sa 14 godina upisuje slikarsku školu, jer se učinilo da je ona lakša. Na gimnaziju, ma koliko želela, zbog zdravlja, nije mogla ni misliti, a talenta za crtanje je imala. Ali, ni to nije završila kako je planirano. Prekidi u školovanju su česti, nekada i po godinu dana. Tada bi odlazila u Solun, Kraljevicu i druga bolja klimatska mesta. Tek 1911. je završava. “Njoj ta škola nije trebala, po materijalnim prilikama, bar ne s početka”, komentariše čuveni Pavle Popović.

Aludira se na manir da devojke iz dobrostojećih kuća ne upisuju više od osnove škole. Ali Anđelija nije bila zadovojna. Želela je da ide na Univerzitet, ali joj zdravlje nije dopustilo da ispolaže ispite. Senzualna, sa velikim iščekivanjima i voljom da se bori, ona privatno pohađa časove iz književnosti. Čitala je francuske i nemačke knjige, docnije i ruske i talijanske. Dakle, zavidno samoobrazovanje. Nije se predavala, nije odustajala. Bdeli su oko nje lekari, mnogi sumnjičavi zbog napora koje je ulagala da se uzdigne iz ralja teškog i sve češćeg poboljevanja.

Pavle Popović (1868-1939), profesor i rektor Beogadskog univerziteta, jedan od najuticajnijih u beogradskom filološkom krugu, urednik Srpskog književnog glasnika, osnivač Društva za srpski jezik i književnost, akademik, posmrtno piše predgovor za knjigu Anđelije Lazarević "Palanka u planini" i "Lutanja", u izdanju Srpske književne zadruge iz 1926. godine. On veli da Lazarevićeva pripada jednom lepom krugu beogradskih devojaka i mladih žena koje književnost interesuje i koju one redovno prate. To je specialno beogradski mlađi ženski krug.

"Koliko sam ja putovao po našim zemljama, ja nisam sličnu pojavu video, ni u Zagrebu, ni u Ljubljani, Sarajevu, Dubrovniku, ni drugde. U Beogradu se decenijama gaji književnost intensivno, pametno, široko, po mnogim mladim intelektualnim krugovima.” Ovakva slika beogradskih mladih dama, kojima je stalo do sopstvenog obrazovanja, velika je hvala koju profesor izriče.

Sa razvojem i usponom građanskog društva u Srbiji, krug obrazovanih i pismenih se širio, pre svega ženama iz srednje klase, te se tadašnja književnost razvija, s ozbiljnim uticajem pisanja gospođica, obrazovanih za nastavnički poziv, koje su već tada činile značajan postotak prosvetnog kadra ondašnje Srbije.

Profesor Popović, takođe, analizira kako se Anđeliji nije dopadala uloga koju su joj porodica i društvo namenili, da živi životom dobre odgojene beogradske gospođice.

“Ona požele da samostalno radi, da bude samostalna. Ta joj želja dođe dok je učila slikarsku školu.”

Uskoro bi postavljena za učiteljicu crtanja u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Umetnošću se bavila stručno, kaže on, a književnošću diletantski, da bi se, pred Anđelijin kraj, stvari obrnule. Književnosti se priklonila više, a slikarstvo lagano zapostavljala.

Urošu Prediću posvetila je pesmu

Za svoje sliarske radove, tražila je mišljenje Uroša Predića. Omiljen u porodici, poštovan i cenjen u društvu, i pored svoje melanholične prirode, Predić je bio druželjubiva ličnost. Dugogodišnje prijateljstvo ga je vezivalo za vajara Đoku Jovanovića, Bogdana Dunđerskog, braću Popović i mnoge druge značajne ličnosti tog vremena. Bio je blagonaklon i prema mlađim kolegama, svestan promena koje se dešavaju u umetnosti, ali ipak veran svojim shvatanjima o neprolaznosti klasične lepote.

Sve u Evropi miriše na neprilike, no Anđelija Lazarević te 1914. godine dobija stipendiju, radi usavršavanja slikarskog zanata, i odlazi u Minhen. Tu je, na žalost, zatiče Prvi svetski rat, te se ubrzo vraća se u Srbiju. U Beogradu se nije moglo ostati. Ona odlazi sa majkom u Prokuplje i gledajući sveopštu patnju naroda, prijavljuje se da radi kao bolničarka. U glavni grad se vraća tek kada joj okupatorske vlasti daju dozvolu. Da bi sebe i majku izdržavala, počinje da drži privatne kurseve slikanja. U rodnom gradu zatekao je nemili prizor: za vreme njihovog izbeglištva, u kući Lazarevića boravio je neki austrijski oficir koji je, bežeći, odneo vredne francuske i nemačke knjige, a Anđelijine slike je isekao iz ramova.

Mučne godine rata prolaze, a 1919. godine u Demokratiji Miloš Crnjanski u tekstu “Jedna mala renesansa” hvali dve umetnice: „... Anđelija Lazarević i Natalija Cvetković prenele su šare naših ćilimova na ćupe. Ideja treba da se čuje, treba da se vidi. Ona je sveža, intimna, ženska.“ Upravo te sveže, intimne i ženske ideje obeležavaju čitav umetnički rad Lazarevićeve – i slikarski i književni.

Iz Pariza je kući vraća teška bolest

Rat se završio, a Anđelija i dalje ima želju za usavršavanjem. Činilo se da su zdravstveni problemi malkice minuli, da život, najzad, može uzeti u svoje ruke. S poletom odlazi u Pariz 1920. godine. Nažalost, odatle će se vratiti teško bolesna, sa crtežima pariskih mostova i starih ulica izrađenih perom. Počinje mukotrpno lečenje najpre u Beču, zatim u Sloveniji, na Hvaru, kao i u Splitu, gde dobija mesto nastavnice u srednjoj školi 1924. godine. Ni njoj, kao ni njenom ocu Lazi Lazareviću, koji umire s nepunih 40 godina, leka nije bilo.

Anđelija umire u Beogradu dve godine kasnije u 41. godini života, februara 25, 1926. godine, u sanatorijumu Vračar. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, u porodičnoj grobnici, pored oca.

Anđelija se, senzualna i kao slikarka i kao spisateljica, veoma malo ogledala u poeziji. Po formi je njena lirika bila bliska meditativnim zapisima Ive Andrića, Danice Marković i Desanke Maksimović, kako su potonji kritičari primetili. Njene najpoznatije pesme su: „Melanholija“, „Bele zastave“, „U noći“, „Senka“, „Čovek s bremenom“, „Vrapci“. I pripovetke, koje u poslednjoj fazi njenog stvaralaštva dominiraju, obojene su lirizmom, a pojedini fragmenti bi se mogli čitati kao pesme u prozi.

Anđelije Lazarević je najpoznatija po pripovetkama. Tematski se one uklapaju u moderne tokove srpske posleratne književnosti (okretanje od spoljašnjeg ka unutrašnjem, pomeranje radnje iz sela u grad, uvođenje halucinacija i snova, dominacija unutrašnjeg monologa, izuzetna liričnost u naraciji). Ona opisuje međuratnu Srbiju, koja u svoj svojoj naprednosti ne zaboravlja malograđaštinu, zavist unutar familije, prepričavanja, tračeve i vođenje tuđih života, dok se njihovi sopstveni dave u kaljuzi nerada, dosade i sveopšte učmalosti. Umela je Anđelija svojim slikarskim očima da zabeleži trenutke, treptaje, moralnih posrnuća i emotivnih padova. Danas sve to deluje posve savremeno, sveže, neprolazno.

Miriše u njenim pripovetkama atmosfera na očeva dela, epski sugestivna naracija čiju okosnicu čini psihološka motivacija. Oboje izvrsno dočaravaju svu veličinu i jačinu unutrašnjih potresa i celokupnu dramu koja se u ličnostima zbiva, sa istančanim smislom za prelomne trenutke u kojima se junaci nalaze. Ali, ustanovljeno je da se ne može ni pisati, ni predavati, ni misliti bez oponašanja. Možda, najpre, stoga što je Anđelijina i sreća i nesreća poticala, barem u potonjim knjževnim krugovima srpskim, jer je bila Lazina kćer. Ni mnogo jači se s time ne bi mogli nositi. Breme porodične slave, intelektualne atmosfere, dobrog materijalnog položaja, ali i nasleđenih bolesti – sve je to palo na pleća Lazarevićeve. A ona, pomalo nesigurna, kao da zebe da nije “sopstveni stvaralac”, strepi od autorstva, ali, ipak, budno prati moderne tokove i umetničke pravce. Proučavajući francuske simboliste i impresioniste, za Bodlera kaže “uzela sam knjigu sa nepoverenjem… ali, sad smo Bodler i ja najveći prijatelji.”

Familijaran odnos i prema literaturi, i prema slikarskim uzorima, često šaljiv ton, obeležje je stila Lazarevićeve.

"Nemam toliko vremena pred sobom da napišem roman"

Upravo stoga, mislim da je važno otkrivanje i čitanje Lazarevićeve. Toplo bih preporučila Palanku u planini i Lutanja.

Preštampana Lutanja su njena posmrtna knjiga, jer, na žalost, koncem februara, iste godine, spisateljica umire. Oduvek je Lazarevićeva svoje bolesti shvatala ozbiljno, što se vidi i u njenom odgovoru kada su joj savetovali da Palanku pretoči u roman.

“Koliko bi mi vremena trebalo da napišem roman? Sigurno onoliko koliko više nemam pred sobom.”

Svakako da nije imala dovoljno vremena da se posveti pisanju onoliko i onako kako je želela, ali je svoju posebnost i neobičnost pretvarala u kreativnost.

Da je Lazarevićeva imala više vremena pred sobom, da je Palanku pretočila u roman, kako je želela, susreli bismo se sa novom potragom za ženskim identitetom, maske bi pale, a ovako smo svi manje-više žrtve skrivanja dobrih ženskih pisaca, pre Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu. Interesantno je što ih otkrivamo ne samo autentično, čitajući njihova dela, već i u savremenoj književnosti u kojoj one sve češće postaju junakinje romana, kako je primetila Slavica Garonja.

“Istorija bi, po mojim željama, trebalo da se peva, da se čuje više glasova, sa očitom nezgodom što se glasovi prečesto prekrivaju”, kaže Fernan Brodel u “Zaključku” svojoj opštoj istoriji Mediterana. Upravo to višeglasje nedostaje nama nevičnim i sklonim zaboravu, ne samo u tumačenju srpske književnosti, već i u isticanju onog što je zaistinski vredno. Nadam se da će ovo podsećanje na Anđeliju Lazarević osvežiti naše pamćenje, te ćemo se latiti provetravanjima i vraćanjima. Na ono izistinski valjano.

(Kurir.rs/ŽenaBlic)

Bonus video: