Zoran Rankić (80) ostaće upamćen u narodu po dve uloge - biznismena Žarka Popare u seriji „Srećni ljudi“ i Nikole Kalabića u drami „Poslednji čin“.U razgovoru za Kurir glumac bez ijedne nagrade za glumu otkriva zašto već 20 godina nije stao na scenu i kako danas gleda na angažmane u projektima Siniše Pavića koji su mu doneli slavu.
- Sećanja na „Srećne ljudi“ i moj lik Popare su mi veoma prijatna, čak iznenađujuće. Verovatno su ostalim kolegama njihove uloge drage kao i meni.
Kako ste se izborili da od jednog negativca napravite omiljenog lika?
- Ne bih voleo da to neko čuje, verujem da ga on nije tako zamislio, a živ je kao i ja (Siniša Pavić, prim. aut.). Slažem se s vašim zapažanjem. Imao sam kod reditelja Slobodana Šuljagića veliku slobodu, ali je s Pavićem bilo polemike što se tiče te uloge. Mogu da kažem da sam najviše bio voljen. Čudno je da su me volela deca. Sedeo sam u gradskoj kafani, a kad bi me zapazila neka ekskurzija, kafana bi bila pregažena. Satima bi se častili, slikali i pričali.
Bili ste deci idol kao Branko Kockica?
- Jednom prilikom sam izjavio: „Deco, nisam ja Branko Kockica i šta je vama.
“Da li svog Poparu doživljavate kao tajkuna?
- Moguće da je on tako i zamišljen. U seriji je već bilo takvih likova, Šćekić i Soldatović na primer, i želeo sam da tom negativcu dam nešto ljudsko. Kad gledam danas mog Poparu, ne vidim u njemu ništa zlo, niti vara niti krade. On to priča za sebe da radi, a nikad ne učini. On kaže da će ovo ili ono. Shvatio sam ga kao veliko derište koji se igra Popare. Njemu je prijalo da bude opasan i da preti, a nije nikog zaveo. On je pozitivac i skoro svetac u jednom lošem vremenu.
Siniša Pavić je za vas, pored Popare, napisao i Kalabića, kog ste igrali u seriji „Poslednji čin“ Save Mrmka.
- Odigrao sam Kalabića, koji je napravio veliku pometnju. On je zamišljen po navodnim istorijskim i udbaškim sudskim spisima kao crno zlo i najveći izdajnik nakon Vuka Brankovića. Nisam ga tako odigrao, a moja slava u Jugoslaviji je bila velika, od svih naroda i narodnosti.
Imali ste probleme zbog uloge?
- Trepeo sam velike posledice. Trebalo je da za tu ulogu dobijem Oktobarsku nagradu i to je već bilo izglasano. Međutim, gradonačelnik Branko Pešić je odbio da donese takvu odluku uz reči: „Sva čast njemu. Zaslužio je. Međutim, nismo mi valjda ludi da nagrađujemo četnike.“ Danas mi to ne smeta, čak mi imponuje.
Za 80 godina života nemate nijednu glumačku nagradu?
- Nemam. Obožavala me je publika, ali sam i dalje bez nagrada. Otkad sam otišao u penziju, prestavši da govorim tuđe reči, objavio sam 15 knjiga. Svoju ljubav i romantiku sam preneo na pisanje. Dobio sam nekoliko nagrada za književni rad, a za glumu ništa. Duplo golo.
Da li ste bili u svom BDP za njegov 70. rođendan?
Glumica Žiža Stojanović nije bila ni pozvana na slavlje.- Nisam otišao jer sam znao da će tako biti. Iz BDP, kad sam odigrao poslednju ulogu, nisam želeo da čujem otrcanu rečenicu od upravnice, koja me je čekala, da još računa na mene i da bih izbegao tu sramotu, iskočio sam iz pozorišta kroz prozor. Skočio sam s prvog sprata. Garderoberka je mislila da ću da se ubijem. Počela je da plače. Samo nisam želeo ni sa kim da se sretnem. Otrčao sam na tramvaj. Na ogledalu sam napisao: „Živela sloboda.“
Nisam otišao 20 godina u pozorište. Nije to moja kuća, gde me niko ne poznaje. Meni to nije u redu. Nosio sam 40 godina repertoar. Nikad nisam bio epizodista. Kad sam otišao, nikad više nisam pozvan ni za male uloge. Danas u kulturi i pozorištima vode kolo oni koji su niko i ništa. Nikad nisam poželeo da budem upravnik, već glumac. Želeo sam samo da igram.
Uskoro ćete objaviti svoj glumački testament?
- Izlazi monografija o meni iz pera novinarke Zvezdane Stanković. U knjizi ću reći da nije istina u izrečenom, već u prećutanom.Šta ste prećutali?- Uvrede od kojih nema odbrane. Ako to nisam radio dok je strašni bio živ, neću ni danas. Mislim na titiće. O Josipu Brozu pišem u aforizmima, ali mu ne pominjem ime. Nije meni on kriv, već oni kojima se još sviđa.
kuir.rs/LJ. R.
NE PROPUSTITE
