Miki Manojlović bio je gost ZFF-a (Zagreb Film Festival) predstavljajući ostvarenje Bobe Jelčića "Sam samcat", u kom igra upečatljivu sporednu ulogu. Tom prilikom, osim o filmu, progovorio je o kulturi, politici pa i odnosu sa Emirom Kusturicom, kog smatra za izuzetno darovitog čoveka čije remek-delo tek treba da ugleda svetlost dana.
Snimili ste dosta filmova s Kusturicom. Čujete li se uopšte s njim?
"Ne, ne čujemo se. Nismo se dugo čuli. Čujemo se samo kad dođe do toga. Tad je intenzivno. Kad dođe do potrebe za nekim koga on smatra potrebnim kao režiser. Nikad ga nisam odbio. Niti ću, zato što smatram da se radi o izuzetno darovitom čoveku. E sad, put je dalek. Daleko je Australija. On je poslovan čovek, to je suština. Uz sve naše sličnosti i ogromne razlike koje smo imali".
Znači, cenite ga kao režisera, ali ne i njegove političke stavove?
"Politički stavovi su treća stvar. On je jedan od onih ljudi na koje se mogu osloniti, u bilo kojem smislu. Bilo šta da mi treba. On može biti prijatelj. I to je bitno. Film je meni bitan. On je neko ko razume film i shvata šta je prostor koji kamera vidi na početku. Ja isto. Ja sam to shvatio kad sam ga upoznao i bio sam za njega velika zvezda i nisam imao vremena za bilo šta".
Prva tri filma su mu remek-dela. Čak je i "Podzemlje" izvrstan. Nakon toga se lagano pogubio, ali prva tri filma...
"Ja mislim da će on tek napraviti 'onaj' film".
Znači, novo Kusturičino remek-delo je po vama na čekanju.
"To je jedno zrenje, putovanje, promene. On se nalazi na putu kao neki. Ne svi. On nije stao. On je u procesu. Tako da se ja nadam da će napraviti 'onaj' film".
U filmu "Sam samcat" Miki je impresivna glumačka pojava. Dosta je samo da sedi i puši cigaretu - sve su oči uprte u njega. Ne mora da ima nikakav tekst, samo treba da je u kadru, a oko jednostavno beži na njega.
To je odlika velikog glumca.
"Čujte, kad ste sami u kadru... normalno je ako sam samo ja tu da onda vi to i gledate. Normalno je da oči publike gledaju tu jer nemaju što drugo gledati", bio je skroman on.
Ali, niste sami...
"To je drugo. Ne znam. To vam je s filmom jedna određena stvar, to je jako zanimljivo. Puno o tome možemo razgovarati. Film je ipak jedna uokvirena nadogradnja koja vam je data i određena. Vi nju pratite, ne možete van tog kadra. I to je mana filma. (smeh)"
Za razliku od pozorišta...
"Za razliku od pozorišta".
Često vas viđamo u hrvatskom filmu. Redovno dobijate ponude i uredno se odazovete. Paše li Vam glumiti na hrvatskom?
"Vrlo se neuredno odazivam".
Znači, ima toga još...
"Čujte, nisam ja tu baš konstantno, ali nije bilo nikakvih većih prekida. Sad je tu hrvatska kinematografija koja ima ogromnu tradiciju, nakon jugoslavenske koja je bila zajednička i bila je prožeta. Bili smo prožeti tako da sam ja igrom slučaja u hrvatsku kinematografiju, tada jugoslavensku, ušao 1980, 1981. godine. To je prirodno".
Ne zaleti vam se ekavica koji put pa da bude rez ili nešto?
"Ne, ne. Vi možda niste gledali 'Kralja Leara' u HNK na hrvatskom".
Nisam, ali znam...
"Pitajte. Mnogi mi kažu - Čekali smo te gde ćeš se zeznuti".
Mnogi zlobnici bi to hteli...
"Nisu zlobnici..."
Ipak, nikad Vam se to nije dogodilo.
"Nikad. Jednom mi se dogodilo kad sam rekao - Spas'ti, umesto - Spasiti".
Je li Vam ikad iko s jedne od ove dve strane možda prigovarao što glumite u hrvatskom filmu, jer uvek su prisutne neke nacionalne tenzije?
"Ne, ma kakvi. Obratno. Ni približno. Ja ne znam za takav slučaj. Možda je takav slučaj kod nekoga, možda postoji, ali ne znam za to. Da je više takvih događaja bilo bi bolje".
Mislite, više sinergije? Više produkcija bivše Jugoslavije?
"Da. Ali, ne mislim samo na film i pozorište. Pazite, recimo pozorište. Kakav je potez HNK, koje je nacionalno pozorište, to je ozbiljan pokazatelj više stvari - oni su zvali jednog glumca... neću ni govoriti više od toga, da bi tek ispunili ne znam šta. To je jedan pokazatelj ozbiljne zrelosti i svesti o otvorenosti koja nije samo u smeru Beograda nego u svim smerovima. Mislim, nešto otvorenog srca s dobrom namerom. To je bitno. To se nije događalo često. Nije ni bilo rata. Događalo se ponekad na filmskom letu, na Dubrovačkim letnim igrama, pojedini glumci bi glumili, ali ovo se nije događalo. To je velika stvar".
"Film je nešto drugo. U filmu je uvek bilo više te prožetosti nego u pozorištu. Zato je to jedan pokazatelj koji nije samo još jedan dokaz koliko je Dubravka Vrgoč tu bitna za hrvatsku kulturu, ne samo u ovom mom slučaju nego generalno. Mislim, šta je sve ta žena napravila na mnogim planovima. Ne ulazimo u ove druge, unutrašnje 'zamenice', ali ono što ostaje to je rezultat, to je ono što se vidi na sceni. To je publika koja gleda. Tu i u inostranstvu. To važi i za film".
Film koji predstavljate na ZFF-u, "Sam Samcat", je porodična drama, ali sa strane, implicitno, a opet razorno na neki način, ulazi politika kao npr. vidimo vesti o "Lex Agrokoru" itd. Mislite li da je danas politika sveprisutna i da ulazi i svaki dom, pogotovo na ovim prostorima?
"Moram vam reći da politika na svim prostorima ulazi u svaki dom, ulazi čak i van, ali to su sretnija, sređenija društva. Ljudi gledaju taj dnevnik i slušaju vesti. Čovek današnjice otkad se probudi čeka šta će čuti i šta će se novo dogoditi. Šta će biti još strašnije od onoga što živimo i šta se događa. U ljudskom biću ima nečeg mazohističkog i jednostavno želi da vidi neki problem, da vidi neki požar ili nesreću. Pogledajte samo portale kojima smo okruženi. Pogledate bilo koji portal, samo ko je koga i kako ubio, silovanja, zatočeništva, pedofilija, u crkvi, van crkve, svugde. Mislim, dobri primeri nakon rata su zapravo uništeni i ne stvaraju se novi. Imate generacije koje više ne mogu prepoznati kvalitetu nečega, smisao nečega".
Zato ste Vi tu...
"Dobro to. Vidite, to je jako bitno. I zato su ova uznemirena plemena na ovim prostorima ovako ustreptala na svaku novu... na sve. Sve istovremeno postaje opšti i lični problem. U ovoj transformaciji, u ovoj brzoj promeni od 1989. i pada Berlinskog zida do danas, nailazimo na... još se nismo oslobodili loših đaka, ja to zovem Svetozara Markovića, niti očistili. Šta su loši đaci? Imate jedan populizam koji vibrira, jedan populistički pristup životu. I to je ono što je ubitačno".
"Lična kreativnost, lična odgovornost, nekad sputana, a mnogo puta neotvorena i nerazvijena. A taj globalni točak koji melje i koji ide svojim putem, on i nema potrebu za presretnim i bezbrižnim čovekom. Čoveka mora da brine. U tom trenutku možemo prazniti polja i sela, možemo raditi ovo ili ono u ime slobodnog tržišta, u ime zdrave konkurencije. Ljudi odlaze tamo gde je bolje. Tako je uvek bilo. I onda svaka nova visoka zgrada znači jedno prazno selo više. Što je s osnovnim vrednostima? Kako su nestale?"
I kako ih vratiti...
"I kakva će to, a naravno neće nikakva, osveta slediti onima koji unište, recimo, mesnu industriju da bi neko ko ima pravo na uvoz bio dobar za dogovore po kojima će meso doći iz Belgije ili Švedske ili iz Argentine na nekom brodu. Tako da je ono selo obrijano, nema ništa. Onda kažete - politika. Naravno da je politika. Samo nas plaše, a pritom ne idu toliko u pozorište..."
Niti u bioskop...
"A možda idu u bioskop. Tito je imao bioskop. Broz je bio majstor. On je to voleo. Bilo mu je bitno, ali ne kao ukras. Znao je smisao toga. Danas se ljudi sigurno pitaju pa šta će nam to pozorište i taj film. Samo nam pravi neke probleme, u pi*u materinu! Zar ne? Svi se stalno nešto bune. Proračun? Za kulturu 600, 700, zadnja rupa, koliko svirala ima rupa, e to je zadnja. To nije dobro. Ja to stalno govorim. Ovo što vama govorim, to sam oduvek govorio. Srećom postoji knjiga, 'A ko si ti', koja to dokazuje. Tako sam se dobro toga setio. I oni su to sve uredili, ja nisam stavio ni zarez. Sve što sam ikada rekao, napisao..."
"Odnos prema kulturi je zapravo odnos ljudi koji vrše vlast, a ne ljudi koji su na vlasti. Znači oni je vrše za nas ne za sebe. Moraju znati da je kultura bit svega. Bez toga nema napretka. Nema manje brige i manje zabrinutog čoveka. Bez toga nema ničega. Ona je u suštini svakog građanina, čoveka i stanovnika. Može biti vrlo malo opismenjena, a i za čoveka kojega zanimaju prave vrednosti".
Spomenuli smo da politika ulazi u domove, ali ulazi i u filmove. Čini li se Vama da su filmovi političniji nego što su bili pre? Konkretno, hrvatski, stalno neka politika i vraćanje na rat...
"Dobro, rat je ogromna trauma i to je normalno. Ali, mislim da je toga sada manje nego što je bilo. Svakako, to je jedna ogromna trauma i dobro polje za zaradu na filmu. Ko? Producent. Ako bi film bio jako dobar onda bi se gledao. Lako onda dobije na fondu novac i već je u prednosti nad filmom koji bi bio o, ne znam čemu, recimo... ljubavi".
Ili, sačuvaj Bože, neki žanrovski...
"Da, što je sad to? Šta će nam to?! To je normalno jer je rat bio strašan i ogromna je trauma. Ali, politika nam je, hteli mi, ne hteli, ušla duboko u sve. A mi nismo ušli u politiku. Jer, ko će imati taj gorak ukus u ustima, a njome se bavi? Neko ima mandat na tri ili četiri godine. U te tri godine njih nije mnogo briga šta će biti i zašto više nema krava, teladi, ovaca ili čega već. I zašto su polja neobrađena i prazna. I onda, naravno, za 10-15 godina ima ljudi koji to žele obrađivati. Iz pustinjskih krajeva, jer je tamo suša i kamen. I oni će to obrađivati ako nećemo mi".
Spominjete ljude iz pustinjskih krajeva. Imigranti?
"Eto. I onda će vam neko reći, neki svetski forum ili slično ekonomsko i političko udruženje, slušajte imate toliko prostora, šta radite? Sredite to. Planeta pati, dajte hranu. (smijeh)"
Vi ste veza s kinematografijom bivše Jugoslavije, i to jedna od najjačih. Kako recimo uspoređujete noviju kinematografiju u regiji sa onom u bivšoj Jugoslaviji?
"Slično je, s tim što se sada pojavila nova generacija. I u Hrvatskoj i u Srbiji i Bosni. Crnu Goru i ne računam. Ozbiljno. Njima film ne treba, oni imaju druge oblike kulturnog uzdizanja (smijeh), njima to nije ni potrebno kad sve znaju. Zašto opet isto?"
Ali, imali su poneki hit, npr. "Mali Budo"...
"Ne bi komentarisao taj film".
Činjenica je da je bio hit...
"U tome i je problem, što je takav film hit. Jer takav film prepoznaju ovi polumoroni i njima je to odlično".
Populizam...
"Da, nova generacija odrasla u ratu ili posle rata, ne prepoznaje... Ako neko od te nove generacije bude slušao, tj. čitao ovaj intervju, jer nema vremena za čitanje, a možda uspe da čuje, reći će o čemu ovaj govori, šta priča?! Ne prepoznaju nikakvu vrednost. U drugome, a samim tim ni u sebi".
Kurir.rs/Slobodnadalmacija.hr/Foto: Dragana Udovičić
NE PROPUSTITE
