Pre tačno šest godina legenda domaćeg glumišta napustila nas je i iza sebe ostavila bezbroj brilijantnih uloga, ali i neutešnog supruga Miroslava Lukića.
"Samo da me ne zaboraviš", bile su poslednje reči dive jugoslovenskog glumišta Ružice Sokić koje je uputila suprugu Miroslavu Lukiću na samrti. Sa suzama u očima ove reči on i danas pamti, a tihim glasom kaže da se trudi njenu poslednju želju da ispuni.
- Trudim se da je ne zaboravim. Samo se trudim. Valjda sam uspeo. Želim da to ostane i posle mene. Da fondacija živi.
U stanu u Krunskoj uspomene su na svakom koraku. Iako Ružice Sokić već godinama nema, suprug je čuva od zaborava. U njenu čast osnovao je fondaciju koja nosi njeno ime, a njene fotografije, nagrade, slike su svuda po stanu.
- Uvek je vidim sa njenim ruksakom na leđima koji je pun dela koje igra tog momenta. U kući su svi stolovi vek bili puni dela. Igrala je po desetak predstava istovremeno. Stalno je čitala - rekao je setno Lukić i dodaje:
- Znala je da izazove humor. Ali humor se izaziva i sa strogim izrazom lica. Ruža je bila ozbiljna, ali je bila dobre naravi. Kada počne da se bavi svojim poslom, bilo je opasno ubaciti se u njen vidokrug. Ako nije išlo kako treba, onda je bilo i malo nervoze.
NE PROPUSTITE
Kada ju je prvi put video, on je znao da je Ružica njegova ljubav. Poštovanje, razumevanje i ljubav sačuvali su njihov brak. - Znali smo se. Sviđali se. Bio sam dosta po pozorištima. Jednog leta smo se našli na Kopaoniku zajedno. Reč po reč, rodila se ljubav - priseća se Lukić i otkriva da su je srećnom činili pozorište i putovanja.
- Volela je da putuje. Obilazili smo celo Sredozemlje, putovali do Afrike. Dosta sam ja bio poslovno vezan za putovanja. Išli smo svuda. Bili i do Zimbabvea - kaže Miroslav, koji je u stopu pratio Ružicu. On nam je otkrio i šta ju je to najviše potreslo.
Iako je bila dama starog kova, uvažena od svih, bila je poštovana od političara, uglednih ljudi, ali najviše je volela kada je zaustave na ulici obični ljudi i udele joj kompliment na račun njene glume.
- Volela je svet koji sretne na ulici. Svi saobraćajci su je znali. Oni su je zvali „Ružica nacionale“. Bila je vrlo otvorena da sa svakim razgovara, da se nasmeje - kaže Miroslav.
Vodili su harmoničan život. No, kao i u svakom braku, postojale su čarke.
- Znali smo da se posvađamo, pa ona napravi frku: „Gde su mi naočare, tu sam ih ostavila, a ti si pravio red. Šta si uradio s tim naočarima. Nemoj da ih sklanjaš“. Bile su to svađe i oko ključeva, ali i oko toga gde mi je odelo - kaže kroz osmeh Lukić, a potom dodaje:
- Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da usledi rehabilitacija i tada više nije igrala. Pokušala je još jednu predstavu da odigra u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta pa je imala šaptača. Bilo je jasno da više neće moći da igra i da se s njom nešto dešava. Ali smo mislili da se to dešava ljudima u tim godinama i da se javlja zaboravnost. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Vodio sam je na razne preglede. Tek krajem 2013. godine na Neurohirurškoj klinici se jasno videlo da je veoma bolesna. Nažalost, ili hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje - drhtavim glasom kaže Lukić.
Kurir.rs/Puls/Foto Kurir
NE PROPUSTITE
