Siniša Pavić je imao sedam godina kada je bombardovan Beograd '41. Otac ga je nosio u naručju od Cvijićeve ulice do Malog Mokrog Luga. Sa brda su gledali kako Beograd gori, kako ga guta dim. Činilo se da to više nikada neće biti isti grad. Ali šta je sa ljudima, ostaju li oni isti posle velikih tragedija?
- Promene se i ljudi. Posle Drugog svetskog rata zavladalo je nešto što se zvalo istorijski optimizam, koji je zahvatio celu Evropu, a onda je došao neki novi svet i taj novi svet je bio zanimljiv, bogat, društvo se dobro razvijalo, naročito u pogledu obrazovanja i zdravstva. Ali život je bio sveden na skromne mere. Ono što bi mi danas smatrali velikom teškoćom u načinu života, onda je bilo normalno. Ljudi su bili veći stoici, nisu bili razmaženi niti naviknuti na komfor - počinje razgovor naš čuveni scenarista.
Koliko je tek onda raspad zemlje uticao na društvo...
- Iako su mnogi bili protiv toga, ta zemlja je volela da se raspadne. Dešavaju se stvari koje su protiv logike, protiv zdravog razuma. Mi još tražimo, osećamo želju da se vratimo u vreme u kom su postojale stabilne vrednosti, da se oslonimo na nešto što se zove "tekovine civilizacije", a to nešto se kod nas preispituje svakih 20 godina. Svet u kome sad živim ne liči na ono što sam upoznao u detinjstvu, kroz mladost, pa i u zrelijem dobu. Mnogo toga se promenilo.
Ko su junaci našeg doba?
- Ovo je društvo jedinki koje nemaju ideal generacije. Nemaju prave junake, to nisu veliki pisci, veliki umetnici, nekad su to bili i sportisti... Danas to jesu radnici u zdravstvu, koji, kao i junaci koje sam zamislio u svojoj seriji, umeju u jednom društvenom neredu da sačuvaju snagu volje, čvrstinu kičme i petlju da urade nešto pošteno.
Može li izolacija još nešto da pobudi, osim da spreči širenje virusa?
- Moj otac je za vreme Prvog svetskog rata regrutovan i bio je na ratnom brodu "Princ Rudolf". Pod uticajem Oktobarske revolucije, kao i nemački mornari u Kijevu, vojnici su digli pobunu, računajući na dolazak savezničke flote do Boke Kotorske. Ta konjica, koja dolazi na kraju svakog vestern filma, nije došla i tako je moj otac proveo devet meseci zatvoren u Kotorskoj tvrđavi. Iz zatvora je pisao pisma svojoj majci i u njima je pisao da će sve biti u redu i da će i to proći. Ta pisma su pisana na ćirilici, koju je u zatvoru naučio da piše jer se nadao da će to biti država u kojoj ćemo živeti svi zajedno. Tako je i bilo. Eto šta izolacija može da pobudi.
NE PROPUSTITE
Može li kultura biti onaj segment koji će ipak profitirati u ovoj surovoj realnosti?
- Ne znamo šta će sve doneti ova situacija, ali rodiće i nešto dobro. Dobro je redovna pratilja loših situacija. Jedan momak mi je tražio da mu dam neku knjigu da čita. Nikad nije čitao, ali pošto sad mora da sedi kod kuće, rešio je da čita. I dao sam mu knjigu. Sad upoznaje nešto što nikada nije i možda će i zavoleti da čita. I na odmoru je daleko bolje sa knjigom, a u izolaciji je još bolje!
Da li i pisanje može da bude terapija?
- Meni je pisanje pomoglo i za tri meseca bombardovanja 1999. I sad mi pomaže da sačuvam mentalno zdravlje i sposobnost da se nadam. Dok pišem, osmišljavam neki drugi život, stvaram svet koji je možda bolji od ovog. Smisao mog posla je da stvorim što više svetova da ljudi mogu da uporede, da vide šta je kod nas loše, šta nas kao ljude kvari.
Kurir.rs/S.telegraf
NE PROPUSTITE
