Grandiozni Titanik, koji su smatrali praktično nepotopivim, ipak je potonuo u sudaru sa ledenim bregom 10. aprila 1912. godine, a broj ljudskih žrtava bio je poražavajuć - u ovoj pomorskoj nesreći život je izgubilo više od 1.500 ljudi.
Iako je u fokusu filma "Titanik" Džejma Kamerona bila priča Rouz i Džejka jedna od najdirljivijih i najpotresnijih priča je o Isidoru i Rozali-Ida Štraus, koji su bili među žrtvama, a koja svedoči o snazi ljubavi i privraženosti životnom partneru.
Svako ko je odgledao ovo ostvarenje, sigurno se seća prizora starjeg zagrljenog para - koji smireno čeka zajednički kraj na krevetu u svojoj kabini, dok ledena voda nezadrživo nadolazi. I upravo su to Isidor i Rozali, dvoje ljudi koji su odbili da se spasu i u smrt su rešili da odu "onako kako su i živeli - zajedno".
Isidor i Ida krunisali su svoju ljubav brakom 1871. godine, a prijatelji i poznanici tvrdili su da su bili par iz snova i srodne duše. Ljubav između tada siromašnog američkog biznismena nemačkog porekla i dobro vaspitane devojke čija je porodica tek nedavno iz Evrope stigla u SAD brzo je cvetala i bila je iskrena i duboka.
U godinama nakon venčanja stizale su i prinove - za 15 godina Rozali je rodila čak sedmoro dece, a par je stekao i veliko bogatstvo i društveni status.
Čak ni česta razdvojenost, s obzirom da je Isidor mnogo putovao zbog prirode svog posla, nije uticao na bliskost i privraženost ovog para - oni su jedno drugom pisali nekoliko pisama dnevno.
Kada su svoju brojnu decu izveli na pravi put, a potom zašli u pozne godine, Isidor i njegova voljena žena rešili su da se više ne razdvajaju, pa je Rozali uvek putovala sa njim.
Tako su, nakon duge zime provedene u Evropi, rešili da se u aprilu 1912. vrate u Ameriku, obrevši se na Titaniku. Ostalo je zapamćeno da je par došao do čamca za spasavanje broj u pratnji služavke gospođe Štraus, Elen Bird, a obzirom da su oboje bili u godinama, oficir im je ponudio mesta.
Isidor je to odlučno odbio, insistirajući da ne kroči u čamac sve dok na Titaniku ima žena i dece. Ida nije dugo razmišljala - znala je da želi da ostane uz svog supruga, pa makar to značila sigurna smrt.
"Živeli smo zajedno mnogo godina. Neću da se sad odvojim od svog supruga. Kao što smo živeli, tako ćemo i umreti – zajedno", rekla je Ida, a o ovom su svedočili svi oni koji su već ugrabili svoje mesto u pomenutom čamcu
Isidor, kao i još nekoliko okupljenih putnika, preklinjao je svoju ženu da se spase, ali hrabra i dostojanstvena Ida to nije želela, te je svojoj služavki Elen predala bundu, rekla da "njoj više nije potrebna" i ustupila joj svoje mesto u čamcu.
Potom se povukla sa suprugom, a poslednji put su viđeni kako sede na palubi i drže se za ruke dok se oko njih sve ruši i nestaje u ledenim vodama Atlantskog okeana.
Preživeli putnici ispričali su ovu priču novinarima, okarakterisavši je kao "najneverovatniji primer ljubavi", a ista se proširila svetom munjevitom brzinom.
Kasnije je Isidorovo telo pronađeno i identifikovano, dok je Idino ipak zauvek ostalo izgubljeno u dubinama okeana. Na Štrausovom grobu u Bronksu kao spomen njihove ljubavi stoji moćna fraza koja možda najbolje oslikava ono dragoceno, neprolazno osećanje koje su imali: "Voda ne može ugasiti ljubav – niti je može potopiti".
(Kurir.rs/BlicŽena)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
