10 neverovatnih zakona doneti su samo zbog pojedinaca: Jedan je bio uperen protiv sina kralja Čarlsa, a drugi je cara zauvek zatvorio na ostrvu

Ponekad vlasti ne donose zakone za milione ljudi, već zbog samo jedne osobe. Od Cicerona i Tomasa Kromvela do Napoleona i Ričarda Niksona, istorija je puna neobičnih slučajeva u kojima su zakoni krojeni kako bi pojedinca prognali, kaznili, zatočili, svrgnuli – ili mu čak dodelili penziju.

Za najzloglasniju verziju takve prakse postoji i poseban izraz – bill of attainder, odnosno zakon o osudi bez suđenja. Reč je o zakonu kojim zakonodavna vlast praktično preuzima ulogu suda i kažnjava određenu osobu bez uobičajenog suđenja. Američki ustav kasnije je takvu praksu izričito zabranio, i na saveznom i na državnom nivou. Istorija je, naime, već dovoljno jasno pokazala šta može da se dogodi kada parlament odluči da istovremeno bude i zakonodavac i sudija.

Ovih deset priča pokazuje šta se događa kada vlast prestane da donosi zakone za sve i odluči da napiše jedan baš za – vas.

1. Atina je kaznila dramskog pisca jer je rasplakao publiku

Godine 494. pre nove ere Persijanci su zauzeli Milet nakon što su ugušili Jonski ustanak. Milet je bio saveznik Atine, koja je podržavala pobunu, pa je njegov pad Atinjanima još uvek bio bolna i sveža uspomena. Upravo je tu tragediju dramski pisac Frinih odlučio da prenese na pozornicu.

Njegova predstava „Zauzeće Mileta“ toliko je pogodila publiku da je, prema Herodotu, celo pozorište završilo u suzama. Za autora tragedije to bi se inače moglo smatrati velikim uspehom. Atinjani, međutim, nisu bili oduševljeni. Friniha su kaznili sa hiljadu drahmi jer ih je podsetio na sopstvenu nesreću, a njegovu predstavu zabranili su za sva buduća izvođenja.

Kazna je bila usmerena na jednog autora i jedno konkretno delo. Frinihov „zločin“, zapravo, bio je u tome što je ljude naterao da se suoče sa događajem koji su očajnički želeli da zaborave. Čak je, dakle, i kolevka demokratije imala svoje granice – naročito kada bi publika iz pozorišta izlazila uplakana.

2. Rim je napisao zakon samo kako bi proterao Cicerona

Publije Klodije Pulher imao je ozbiljan problem sa Ciceronom. A kao iskusan rimski političar pronašao je vrlo političko rešenje: doneti zakon koji će mu uništiti život.

Sve je počelo Katilininoj zaveri 63. godine pre nove ere. Ciceron je tada bio konzul i naredio je pogubljenje petorice rimskih građana osumnjičenih za učešće u zaveri – bez formalnog suđenja. Njegove pristalice slavile su ga kao spasitelja Republike. Njegovi protivnici nisu zaboravili šta je učinio.

Pet godina kasnije Klodije je, kao pučki tribun (politički funkcioner u Rimskoj Republici koji je izvorno zastupao i štitio interese plebejaca, odnosno običnih rimskih građana, nasuprot patricijskoj aristokratiji), predložio zakon prema kojem je u progonstvo trebalo da ode svako ko je dao da se pogubi rimski građanin bez suđenja. Ciceronovo ime nije bilo navedeno. Nije ni bilo potrebno. Kada je shvatio šta mu se sprema, pobegao je iz Rima pre donošenja zakona.

Klodije je zatim prestao da bude suptilan. Drugim zakonom izričito je imenovao Cicerona, potvrdio njegovo progonstvo i zaplenu imovine, kao i zabranu ljudima da mu pruže utočište. Ciceronova kuća na Palatinu čak je srušena, a na njenom mestu podignuto je svetilište Slobodi.

Međutim, rimska politika brzo se menjala. Već naredne godine donet je novi zakon kojim je Ciceronu dopušten povratak. U septembru 57. godine pre nove ere, nakon otprilike godinu i po dana izgnanstva, vratio se u Rim uz veličanstven doček.

Jedan od najslavnijih rimskih političara tako je završio u progonstvu zahvaljujući zakonu koji je, praktično, bio napisan samo zato da njemu zagorča život.

3. Parlament nije mogao da osudi ministra – pa je odlučio da ga pogubi

Tomas Ventvort, grof od Straforda, bio je najmoćniji savetnik engleskog kralja Čarlsa I. Bio je i jedan od najomraženijih ljudi u zemlji. Do 1641. godine Parlamentu više nije bilo dovoljno da ga politički porazi. Želeli su njegovu smrt.

Straforda su optužili za veleizdaju, tvrdeći da je pokušavao da uspostavi samovoljnu vlast i upotrebi vojsku protiv kraljevih podanika. Ali pojavio se problem: Straford se veoma dobro branio. Postajalo je sve manje izvesno da će u normalnom sudskom postupku uspeti da ga osude za veleizdaju.

Parlament je zato pronašao drugo rešenje. Umesto da čeka sudsku presudu, doneo je zakon kojim je Straford jednostavno proglašen izdajnikom i osuđen na smrt. Drugim rečima, ako nisu mogli da ga osude prema postojećim pravilima, mogli su da promene pravila.

Oba doma Parlamenta podržala su zakon. Kralj Čarls I isprva se protivio jer je Strafordu lično obećao zaštitu. Međutim, pod ogromnim političkim pritiskom na kraju je popustio. Zakon je odobrio 10. maja 1641. Dva dana kasnije Strafford je pogubljen odsecanjem glave na Tauer Hilu.

4. Nedostajao im je svedok, pa su promenili pravila i pogubili „zaverenika“

Engleske vlasti su 1696. godine verovale da su uhvatile opasnog jakobitskog zaverenika. Ser Džon Fenvik bio je optužen da je učestvovao u zaveri čiji je cilj bio da se svrgnuti Džejms II vrati na presto. Protiv njega je trebalo da svedoče dvojica muškaraca. To je bilo presudno jer je engleski zakon za osudu zbog veleizdaje zahtevao upravo dva svedoka. A onda je jedan nestao.

Kardel Gudman, jedan od ključnih svedoka, jednostavno je iščezao pre početka suđenja. Tužilaštvu je ostao samo jedan svedok, što je značilo da prema uobičajenim pravilima više nije bilo moguće osuditi Fenvika za veleizdaju.

Parlament je zaključio da mu uobičajena pravila zapravo nisu potrebna. Donet je poseban zakon kojim je ser Džon Fenvik direktno proglašen krivim za veleizdaju. Budući da nije bila reč o klasičnom suđenju, Parlament nije morao da poštuje isto pravilo o dva svedoka. Posle žestoke rasprave zakon je prošao.

Fenvik je pogubljen na Tauer Hilu 28. januara 1697. Da mu je suđeno na uobičajen način, možda bi izbegao osudu jer su bila potrebna dva svedoka. Parlament je problem rešio tako što je doneo zakon za koji nije bilo potrebno ni suđenje.

5. Zakon koji je zadržao Napoleona u zatočeništvu

Nakon što je Napoleon 1815. pobegao sa Elbe, vratio se u Francusku, ponovo preuzeo vlast i pokrenuo vojnu kampanju koja je završila porazom kod Vaterloa, Britanci nisu bili preterano zainteresovani za još jedan pokušaj njegovog „penzionisanja“ na malom ostrvu. Ovoga puta poslali su ga mnogo dalje – na Svetu Jelenu, udaljeno britansko ostrvo usred južnog Atlantika. Ali nakon završetka rata pojavilo se nezgodno pitanje. Na osnovu kojeg zakona Britanija uopšte može da ga drži zatočenog do kraja života?

Parlament je problem rešio na najdirektniji mogući način: doneo je zakon posebno za Napoleona. Već sam naziv zakona iz 1816. jasno je govorio čemu služi: efikasnijem držanju Napoleona Bonaparte u zatočeništvu. Tokom parlamentarne rasprave ministri su otvoreno naglasili da se zakon odnosi upravo na Napoleona, a ne i na njegove pratioce koji su sa njim otišli na Svetu Jelenu.

Time je britanska vlast dobila jasnu pravnu osnovu za njegovo dalje zatočeništvo i mogla da određuje uslove potrebne da ga bezbedno zadrži na ostrvu. Napoleon je tamo ostao sve do smrti 1821. godine.

Nakon spektakularnog bekstva sa Elbe Britanci očigledno više nisu želeli ništa da prepuste slučaju. Ako je bivšem francuskom caru bio potreban sopstveni zakon da ga zadrže na ostrvu – onda će dobiti sopstveni zakon.

6. Parlament je osudio vojvodu na smrt pre nego što ga je uopšte uhvatio

U junu 1685. godine Džejms Skot, vojvoda od Monmauta, iskrcao se u jugozapadnoj Engleskoj i poveo pobunu protiv kralja Džejmsa II. Monmaut je bio nezakoniti, ali popularni sin Čarlsa II. Njegove pristalice želele su da ga vide na prestolu umesto njegovog katoličkog strica. Uobičajeno bi vlast najpre uhvatila pobunjenika, zatim mu sudila i tek onda ga eventualno osudila. Parlament je odlučio da preskoči nekoliko koraka.

Dok je Monmaut još vodio pobunu, donet je poseban zakon kojim je lično proglašen krivim za veleizdaju, osuđen na smrt i lišen imovine. Dakle, Monmaut je pravno osuđen pre nego što je iko uspeo da ga uhvati.

Zakon je dobio kraljevsku saglasnost 16. juna. Pobuna je poražena kod Sedžmura 6. jula, a Monmaut je dva dana kasnije pronađen kako se skriva u jarku. Budući da je Parlament već obavio posao sa osudom i smrtnom kaznom, nije bilo potrebe za klasičnim suđenjem zbog veleizdaje. Monmaut je pogubljen 15. jula na Tauer Hilu.

7. Kako se Henrik VIII rešio Tomasa Kromvela

Tomas Kromvel godinama je bio jedan od ključnih ljudi Henrika VIII. Pomogao mu je u raskidu sa Rimom, raspuštanju manastira i ogromnom širenju kraljevske vlasti. Međutim, raditi za Henrika VIII. nije baš bio posao sa sigurnom penzijom. Do 1540. godine Kromvelovi neprijatelji na dvoru uspeli su da okrenu kralja protiv njega. Uhapšen je tokom sastanka Tajnog saveta i zatvoren u Londonsku kulu pod optužbama za izdaju i jeres. Klasično krivično suđenje nikada nije dobio.

Umesto toga, Parlament je doneo poseban zakon koji se odnosio upravo na njega. Kromvel je njime proglašen izdajnikom i jeretikom, oduzeti su mu položaji i imovina, a kralj je dobio pravo da odluči kako će biti pogubljen.

Kromvel je pogubljen 28. jula 1540. Ironično, bilo je to istog dana kada se Henrik VIII oženio svojom petom suprugom, Ketrin Hauard.

Čovek koji je godinama pomagao kralju da koristi Parlament za sprovođenje njegove politike na kraju je i sam postao žrtva istog mehanizma. Henrik ga je uzdigao među najmoćnije ljude Engleske. A kada ga više nije želeo – pronašao je zakon.

8. Zakon koji je kralja Edvarda VIII spasio od gubitka krune

Britanija se u decembru 1936. godine našla pred neobičnim ustavnim problemom. Kralj Edvard VIII želeo je da se oženi Volis Simpson, Amerikankom koja se već jednom razvela, dok njen drugi razvod još nije bio okončan. Britanska vlada snažno se protivila tom braku. Edvard je zato odlučio da će se radije odreći krune nego Volis. Dana 10. decembra potpisao je dokument kojim je objavio svoju neopozivu odluku o abdikaciji.

Postojao je samo jedan problem: kralj nije mogao jednostavno da napiše ostavku i ode. Da bi njegova odluka pravno važila, Parlament je morao da reaguje.

  Zato je donet poseban zakon kojim je Edvardova abdikacija dobila pravno dejstvo. Čim je zakon stupio na snagu, Edvard VIII prestao je da bude kralj, kruna je prešla na sledećeg naslednika, a Edvard i njegovi eventualni potomci izgubili su pravo na presto. Zakon je stupio na snagu 11. decembra 1936. Edvardov mlađi brat postao je kralj Džordž VI.

9. Kongres je doneo zakon kako Ričard Nikson ne bi mogao da kontroliše svoje snimke

Kada je Ričard Nikson 9. avgusta 1974. podneo ostavku na mesto američkog predsednika, Votergejt nije jednostavno nestao zajedno s njim. Iza njega su ostale hiljade sati tajno snimljenih razgovora iz Bele kuće i ogromna količina predsedničkih dokumenata. Među njima su mogli da budu i dokazi o zloupotrebi državne vlasti.

Problem je bio u tome što su se predsednički dokumenti u to vreme uglavnom smatrali ličnom imovinom bivšeg predsednika. Nikson je čak postigao dogovor koji mu je omogućavao znatnu kontrolu nad materijalima, uključujući mogućnost da se snimci nakon određenog vremena, ili posle njegove smrti, unište.

Kongresu se ta ideja nije dopala. U decembru 1974. godine donet je Zakon o očuvanju predsedničkih snimaka i materijala. Za razliku od kasnijeg zakona koji je uveo opšta pravila za buduće predsednike, ovaj se odnosio samo na jednog čoveka: Ričarda Niksona.

Savezna vlada preuzela je njegove snimke i dokumente. Materijali povezani sa Votergejtom i mogućim zloupotrebama vlasti trebalo je da budu sačuvani, dok je privatna dokumenta trebalo izdvojiti i vratiti Niksonu.

Nikson je osporio zakon, tvrdeći, između ostalog, da ga je Kongres nepravedno izdvojio. Vrhovni sud SAD je 1977. godine ipak potvrdio zakon. Tek kasnije Kongres je uspostavio opšta pravila za predsedničku dokumentaciju.

Ali pre toga doneo je zakon samo za jednog bivšeg predsednika – jer se plašio da bi mogao da uništi upravo one dokaze koje je cela zemlja želela da čuje.

10. Zakon o penziji kao zahvalnost Moli Mekoli

Nisu svi zakoni napisani za jednu osobu služili za kažnjavanje, progonstvo ili pogubljenje. Jedan je poslužio jednostavno kao – zahvalnost.

Godine 1822. zakonodavno telo Pensilvanije razmatralo je predlog kojim bi starijoj ženi po imenu Moli Mekoli bila dodeljena novčana pomoć. Danas se Mekoli uglavnom povezuje sa Meri Hejs Mekoli, ženom koju tradicija poistovećuje sa legendarnom Moli Pičer iz Američkog rata za nezavisnost. Moli Pičer zapravo nije bilo pravo ime, već nadimak koji se povezuje sa ženama koje su na bojištima pomagale američkim vojnicima.

U prvom predlogu zakona Moli je bila opisana samo kao udovica vojnika iz Rata za nezavisnost. Međutim, zastupnici su zatim napravili važnu promenu. Izbacili su reči „udovica vojnika“ i zamenili ih formulacijom kojom se priznaje njena sopstvena služba tokom rata.

Konačni zakon nosio je naziv „Zakon za pomoć Moli M’Koli, za njene zasluge tokom Rata za nezavisnost“. Guverner Džozef Hajster potpisao ga je 21. februara 1822. godine, a Moli je dobila godišnju rentu od 40 dolara.

Šta je tačno radila tokom rata nije potpuno jasno. Kasnija legenda o Moli Pičer opisuje je kako tokom bitke kod Monmuta vojnicima nosi vodu, a zatim preuzima top kada njen muž više nije mogao da nastavi borbu. Istoričari nisu uspeli da potvrde sve detalje te priče.

Ali jedno je dokumentovano: zastupnici Pensilvanije namerno su promenili tekst zakona kako bi jasno pokazali da novac dobija zbog sopstvenih zasluga, a ne samo zato što je bila supruga vojnika.

(Kurir.rs/ Pun kufer)

Bonus video: