Najnovije vesti

BOSANAC OTIŠAO U KANADU, BAŠKARI SE ZA SVE PARE! Ali zbog jednog ne prestaje da tuguje: Ovo tamo nema NI NA MAPI! U otvorenom pismu izjadao se CELOM SVETU!
Foto: Profimedia

NIGDE KAO KOD KUĆE

BOSANAC OTIŠAO U KANADU, BAŠKARI SE ZA SVE PARE! Ali zbog jednog ne prestaje da tuguje: Ovo tamo nema NI NA MAPI! U otvorenom pismu izjadao se CELOM SVETU!

Zanimljivosti

Aleksandar Hemon, novinar koji živi u Kanadi, poreklom je iz Bosne i napisao je ljubavno pismo upućeno hrani i njenoj pripremi koja je na našim prostorima neka vrsta svetog grala, svetosti i rituala.

 

"Društveni život mojih roditelja u Bosni, ali i njihove dece, podrazumevao je okupljanje prijatelja, mnogo hrane, pića, muziku i smeh. To se ne naziva večerom, u Bosni se ta aktivnost naziva 'sjediti'. Svi sede za stolom, jedu, piju i cilj je da uživaju. Pokušavam da oživim sliku roditelja koji bezuslovno uživaju, i teško mi je da to uradim, ali zamišljam ih za stolom sa prijateljima, zacenjene od smeha dok u pauzama grickaju ukusne zalogaje hrane i pijuckaju šljivovicu.

 

foto: Profimedia

Nekad bi ovakav provod trajao čitav vikend. Nekad bismo išli na Boračko jezero kako bismo se našli sa prijateljima mojih roditelja, naročito 1. maja. Gde god da smo živeli hrana se delila sa drugima. Bilo je nedopustivo da neko jede, a neko samo gleda kako drugi jede. Mrzeli smo da jedemo sami, isto toliko smo mrzeli da budemo sami.

 

Moji roditelji se ne sećaju da su ikad otišli na večeru pre nego što su se venčali. Kod nas nije postojala kultura odlazaka u restoran u Sarajevu. Bili su ili preskupi ili loši, najčešće i jedno i drugo. Kad su otišli u Kanadu 1993. godine kao izbeglice i dalje nisu želeli da prihvate ovakav način ophođenja prema hrani.

 

foto: Profimedia

Trošenje novca na hranu je neistražena gastronomska teritorija. Zna se da je mamina kuhinja najbolja i da su frižider i zamrzivači uvek puni hrane. U mojoj porodici hrana mora da ispuni očekivanja. To je egzistencijalna potreba, nezamenljivi element dnevne rutine i nema zezanja i trošenja novca na restorane.

 

foto: Profimedia

Kad su moji roditelji bili mladi, nije bilo mnogo hrane, pa su u odraslom dobu imali komfort da sebi priušte šta žele. Čak i tada su pozajmili novac da kupe još jedan zamrzivač da bi imali zalihe za ne daj Bože. Sirotinjska psihologija da ne sme ništa da se baci savršeno se uklapala sa socijalističkom mantrom. Hrana od juče se nikad ne servira gostima, a za njeno uklanjanje je zadužen tata.

 

Dva tri puta odveo sam roditelje u hvaljene restorane sa ciljem da uživaju u ugađaju koja ta mesta pružaju. Umesto relaksacije i hedonizma bili su jako zbunjeni, sumnjičavi prema konobaru i pesimistični prema hraniljivim vrednostima hrane koju su naručili. Znali bi da kažu - Posle ovoga ogladnećemo za sat vremena.

 

foto: Profimedia

Bizarna stvar u vezi sa konceptom restorana je to što nepoznata osoba servira hranu osobi koju ne poznaje, a da nema pojma šta ta osoba voli, šta misli i ko je. Restorani su mesto za izolaciju, a ne za spajanje ljudi na javnom mestu. U kulinarskom univerzumu mojih roditelja uživanje i perfekcionizam se postiže generacijskim prilagođavanjem ukusa ličnim potrebama. Tata zamoli mamu da mu spremi omiljeno jelo na način na koji on voli i ona to uradi. Da li restorani tako nešto mogu da priušte? Oni formiraju kolektivnu psihologiju da svi vole hranu na isti način.

 

Hleb u Bosni je doslovno sveta stvar. Kad je neko dobar čovek, kaže se - dobar kao hleb. Zapravo, hleb je ekvivalent za život. Moja baka i tetke su najviše volele da spremaju poparu od starog hleba. Ja danas preprečem stari hleb za decu da bih napravio francuski tost.

 

Moja majka bi bila smrtno uvređena ako odbijem hranu koju mi je pripremila. Nakon što bi me tužno pogledala, proždrao bih gomilu tufahija da bi joj ublažio bol.

 

foto: Profimedia

Pre nekoliko godina mom ocu je lekar ustanovio visok krvni pritisak. Kad sam ga nazvao da proverim kako je i pitao ga šta radi, odgovorio mi je da jede slaninu. Kad sam ga posetio insistirao sam da jede ribu i sirovo povrće. Ali, iako ga savetujem, ja taj savet ne primenjujem.

 

U Americi biti zdrav znači odreći se hrane koja te mami. Proces se zasniva na puritanskoj operaciji odbijanja kako bi postao bolja osoba. Većina Amerikanaca vidi vrednost u osobama koje prevazilaze svoje želje i kontrolišu svoje telo.

 

Mojim roditeljima ovaj koncept uopšte nije jasan, niti privlačan. Između hrane i preživljavanja stoji znak jednakosti. Što više i bolje hrane ima, to su veće šanse za preživljavanje. U detinjstvu moja majka je često govorila - snaga na usta ulazi.

 

foto: Profimedia

Ali, hrana je istovremeno i uživanje.

 

Autentičnost naše hrane se poklapa sa autentičnošću naših prošlih života u Sarajevu koje je uništio rat i odlazak u drugi deo sveta.

 

Čuo sam priču o izbeglici iz Sarajeva koji živi u Americi, zvaću ga Zaim. Naime, Zaim je daleko od svog rodnog kraja, ima nove prijatelje, ali uživa da jede jagnjetinu. Sprema je na način koji je jako popularan u našem kraju. Iako je našao sve što mu je potrebno i uživa u piću, ukus nije isti kao pre.

 

Posle 20 godina otkako smo otišli moji roditelji i ja repliciramo prethodni život. Oni jedu sve ono što su jeli u Bosni, iako ne mogu da pronađu sve što im je potrebno za pripremu. Njihova filozofija ishrane ih spaja sa novim mestom na kojem žive. Trude se da ih hrana podseća na dom, ali i dalje imaju utisak da je pravi ukus na nekom drugom mestu".

 

foto: Profimedia

Kurir.rs/The Guardian/Foto: Profimedia

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...