Najnovije vesti

ČOVEK KOJI JE UPUCAO PAVELIĆA Blagoje Jovović ranio je Antea, a 2 godine kasnije je preminuo od posledica ranjavanja!
Foto: Printscreen, Youtube Oko magazin

delić istorije

ČOVEK KOJI JE UPUCAO PAVELIĆA Blagoje Jovović ranio je Antea, a 2 godine kasnije je preminuo od posledica ranjavanja!

Zanimljivosti

U mračnoj ulici Sančez u argentinskom gradiću Lomas del Palomar, nadomak Buenos Ajresa 10. aprila 1957. sreli su se Ante Pavelić i Blagoje Jovović. Dva metka završiće u telu Pavelića, a od posledica tog ranjavanja dve godine kasnije će umreti u Frankovoj Španiji. Kako je Blagoje Jovović, sa svojom grupom iz Argentine, uspeo da uradi nešto što nisu mogle ili htele ozbiljne bezbednosne službe i zašto je danas važan mit o Jovoviću, prenosi RTS.

O Anti Paveliću se danas mnogo zna, međutim, pitanje ko je Blagoje Jovović malo je teže. Njime se nisu bavili istoričari, o njemu su pisani publicistički romani. Kažu da bi ispred svake rečenice o Blagoju Jovoviću mogla da stoji reč „navodno". A u skoro svakoj rečenici o njemu moglo bi da piše „pričali su mi ljudi". Međutim, jedna stvar je sigurna - Blagoje Jovović pucao je na Pavelića u Argentini, u aprilu 1957.

„Atentat na Antu Pavelića je dugi niz godina, čak decenija, bio obavijen velom tajnovitosti, hrvatska emigracija je načelno optuživala jugoslovensku službu. Međutim, tek sa pojavom ovog gospodina Blagoja Jovovića mi smo dobili tu kariku koja nedostaje da je on najverovatnije bio taj koji je učinio da Pavelić bude ranjen i da od te rane kasnije premine u Španiji", kaže istoričar Bojan Dimitrijević.

foto: Profimedia

Uz pomoć našeg saradnika iz Buenos Ajresa, uspeli smo da dođemo do 94-godišnje Mileve Gaćeše Pićan. Ova starica jedna je od nekoliko osoba koje su učestvovale u organizaciji atentata 1957. Danas je jedino ona živa od svih članova grupe.

Na pitanje zašto su odlučili da ubiju Pavelića, Mileva odgovara: „Od velikoga bola i mržnje prema njemu, jer se on mirno ovde šetao sa svojom ustaškom gardom, a grobovi naših mučenika se i ne znaju."

Mileva priča da su u atentat bili uključeni njen brat Milan Gaćeša, njen muž, ona, sveštenik Radojica Popović, i na kraju Milo Krivokapić i Blagoje Jovović.

U Buenos Ajresu danas živi i porodica Blagoja Jovovića.

Njegova ćerka Karina kaže da su njegovi motivi da ubije Pavelića bili isključivo patriotski i posvećeni stotinama hiljada ubijenih u koncentracionim logorima.

„Pa nije bilo čudno što se on nalazio u Buenos Ajresu, tamo gde su zatekli Pavelića", kaže Karina Jovović za RTS.

Priča o Jovoviću mogla bi da počne u aprilu 1941. godine. Nakon bombardovanja, Nemci su ušli u Beograd, širom zemlje hapse se vojnici Kraljevine Jugoslavije, zemlje koja će za nekoliko dana nestati.

U jednom od romana objavljenom o njemu, piše da je Jovović tada, kao vojnik, na grčko-jugoslovenskoj granici. Kao i mnogi koji posle sloma zemlje i vojske nisu znali kuda će, pa su se vratili kućama, i Blagoje Jovović dolazi u rodno selo Kosić kod Danilovgrada.

„On je Bjelopavlić, to su ljudi ekstrema, bilo da je reč o dobru ili drugoj strani, to su dobre porodice, dobri ljudi, ali lojalni i odani, bilo u četnicima, ili u partizanima ili kao što je Blagoje bio tamo i ovamo kratko vreme", kaže pisac Đuro Radosavović.

Nakon osnivanja NDH 10. aprila 1941. Ante Pavelić se vratio iz emigracije. Sprovodi svoj plan konačnog rešenja. Donosi rasne zakone, zabranjuje ćirilicu, Srpsku pravoslavnu crkvu. Kreću masovni zločini, osnivaju se logori, od kojih su najpoznatiji Jadovno i Jasenovac.

Uslediće sve ono što je u istoriji poznato kao genocid NDH. Mileva Gaćeša tada je bila u rodnoj Liki pod Velebitom.

„Kad su ustaše ušle u selo, naredili su da muškarci izađu napolje, sve mladiće su stavili u jedan red i vodili su ih do ustaške kasarne, tamo je svirala muzika da se ne čuju njihov plač i vrisak. Tamo su mi tukli oca, posle kad su stigli Italijani, naredili su da se puste, moj otac se vratio kući, četvrti dan je umro", priseća se Mileva Gaćeša vremena rata, vremena koje će kasnije na nju uticati da učestvuje u atentatu na Pavelića.

U to vreme, u Crnoj Gori Blagoje Jovović, kao mladić učestvuje u 13-julskom ustanku. Neke diplomate u Argentini kasnije će iznenaditi detaljem iz biografije, da je pre četnika bio u partizanima i da je učestvovao u bici kod Pljevalja.

„On je sasvim sigurno bio u toj ustaničkoj 1941. godini na partizanskoj strani, ali to tad nije bila velika razlika do 1942. godine kada se nacionalna i komunistička struja razdvajaju", kaže Bojan Dimitrijević.

Bilo je to vreme takozvanih levih skretanja, kada su se komunisti obračunavali sa klasnim neprijateljima. A leva skretanja bila su najžešća u Crnoj Gori.

„On je navodno dobio instrukcije od nekih partizana da se prikloni Baju Stanišiću i da ga likvidira, jer ga je poznavao, ali izgleda to nije hteo, i vratio se četnicima, počeo da sa njima da deluje. Što nije ni za kakvu pohvalu, jer su četnici Baja Stanišića imali strašne zločine oko Danilovgrada", kaže Đuro Radosavović.

Bio je u štabu mnogo poznatijeg Jovovića, Jakova. Mornaričkog oficira Kraljevine Jugoslavije. Jakov Jovović, poznat je po tome što se 27. marta preko Radio Beograda predstavio ka kralj Petar Drugi i rekao da preuzima vlast.

Blagoje i Jakov Jovović nisu doživeli sudbinu četnika Baja Stanišića, koji su 1943. stradali u manastiru Ostrog. Blagoje će pratiti Jakova Jovovića u misiji približavanja saveznicima u septembru 1944. godine, otići će u Italiju, međutim, tada će saveznici već početi da podržavaju Tita i partizane. Blagoje Jovović se više neće vraćati u Jugoslaviju do 1998. godine.

Ante Pavelić će iz Zagreba pobeći pred sam ulazak partizana, 6. maja 1945. U avgustu 1944. u konzulatu NDH u Gracu dobija ausvajs pod imenom Anton Serdar. Prelazi u američku ili britansku okupacionu zonu u Austriji.

Tu će ga pronaći sveštenik blizak ustaškoj vlasti Krunoslav Draganović, sekretar Bratstva Svetog Jeronima u Rimu. Sa jakim vezama u Vatikanu kod samog pape Pija 12, i kao hrvatski predstavnik u Crvenom krstu, uspeo je da Paveliću dobavi isprave Crvenog krsta.

S krivotvorenim peruanskim dokumentima pod imenom Pedro Goner, Ante Pavelić, prerušen u katoličkog sveštenika, u maju 1946. stiže u Vatikan.

U februaru 1947. bio je u samostanu na levoj obali Tibra. Američki oficiri dobijaju nalog da uhapse najvećeg ratnog zločinca sa Balkana. Međutim, stiže im drugo naređenje pisano rukom.

Na njemu je pisalo „hands off", odnosno ne dirati ga. Pre nekoliko godina CIA je objavila dokument u kojem se navodi da je Vatikan sve vreme štitio Pavelića od hapšenja. Mada mnogi danas veruju da je imao mnogo više od jednog saveznika.

Bilo kako bilo, u jesen 1947. odlazi u Đenovu, a u novembru 1948. godine, kao mađarski državljanin iz Rima Pal Aranjas, brodom Sestrijere otplovio je za Argentinu. Negde u to vreme, cela grupa Srba u Argentinu stiže navodno zahvljajući Jakovu Jovoviću. Veruje se da je preko njega u Argentinu stigao i Blagoje Jovović.

U Argentini, Blagoje Jovović će se baviti raznim poslovima. I o tome opet postoje priče iz romana i priče onih koji su slušali priče.

„Na osnovu priča ljudi koji su bili ambasadori ovih naših država i koje sam imao prilike da čujem, a ajde da im verujem, on je bio konobar, pa moler, ali je dogurao do toga da bude vlasnik fabrike vinskih čepova, i da zaista je čudno zašto je jedan čovek koji je postao imućan i koji se otisnuo od svoje domovine i Bjelopavlića, Jugoslavije i Crne Gore, zašto je imao toliko nesavladivu želju da likvidira balkanskog Hitlera", kaže Đuro Radosavović.

Njegova ćerka Karina odgovara da je Jovović bio svedok smrti svog oca, brata, dede i rođaka u Drugom svetskom ratu, da je bio hrabar borac koji nikada nije mislio samo na sebe.

„Bio je svestan da je mogao biti ubijen te noći, ali znajući njegovu snažnu volju, kada je počeo da pravi plan o likvidaciji on se nije bojao, iako je sigurno i njegova smrt bila mogućnost", kaže Karina Jovović.

Pedantni istraživač istorije Drugog svetskog rata Branimir Gajić kaže da su na isti način na koji nas danas bole ustaški zločini, oni boleli ljude i pre 50, 60 ili 70 godina.

„Zlikovci su ostali van dometa pravde, nije bilo suđenja, dovođenja u Jugoslaviju, sve je to nešto što je ostalo van osećaja pravde i nije isključeno da je njega, pogotovo trenutak kad je on saznao da u istom gradu gde on živi da živi Pavelić, da nešto se kod njega nije probudilo i podstaklo želju za osvetom", ističe Gajić.

Argentina Huana Perona bila je obećana zemlja za nacističke zločince koji su bežali od suđenja. Tamo će pobeći i dosta ustaša, jer je još od 1931. u Argentini je delovala ustaška organizacija "Hrvatski domobran".

Pavelić će navodno postati savetnik za bezbednost argentinskog predsednika Huana Perona, argentinske novine pisale su da ustaške grupe sprovode teror nad Peronovim političkim protivnicima. Pokušava da se aktivnije uključi u politiku.

U zborniku Hrvatska 1949. objavljuje publicistički tekst „Hrvatska živi". Te godine podržao je formiranje Hrvatske državotvorne stranke, koja izdaje proglas pod nazivom „Zov krvi".

Svake godine Pavelić će se oglasiti povodom godišnjica NDH, ali navodno uvek iz Urugvaja ili sa druge nepoznate lokacije. Međutim, svi su već znali da je Pavelić odavno u Argentini.

Pavelić aktivnije politički deluje sredinom pedesetih godina. Mada će mnogi reći da je to bio uzaludan susret dva penzionera, Pavelić i Milan Stojadinović 1954. sklapaju sporazum o razgraničenju Srba i Hrvata, stvaranju velike Srbije i velike Hrvatske.

Od toga, naravno, neće biti ništa. A Pavelić 1956. staje na čelo Hrvatskog oslobodilačkog pokreta.

foto: Wikimedia Commons/Strakhov

Jugoslavija je prvi put tražila izručenje Pavelića 1951. godine.

To se vidi iz dokumenata koje je nedavno objavilo srpsko Ministarstvo spoljnih poslova.

Međutim, Argentina je tvrdila da se Pavelić ne nalazi u toj zemlji, a Beograd i Buenos Ajres nisu ni imali potpisan sporazum o izručenju.

Ipak, Pavelić je sve to vreme živeo u naselju Vrtni grad, u gradiću Lomas del Palomar, 30 kilometara od Buenos Ajresa.

„Mi smo za Pavelića saznali preko rođaka moga muža, koji je bio komesar u Mar del Plati", priseća se Mileva Gaćeša. „Kad je krenuo u Buenos Ajres video je da su dokumenti jedno, a da je on neko drugi, tako smo saznali da je u Argentini."

U Argentini u to vreme agenti Mosada tragaju za nacističkim zločincima. U jednoj knjizi o atentatu na Pavelića, navodi se da njega navodno jure i Mosad, i centar Simon Vizental, da su ga jurili pripadnici hrvatske Udbe, ali da su svoju potragu organizovali i Srbi, odnosno Slobodan Penezić Krcun i Aleksandar Ranković.

Ipak, istoričar Bojan Dimitrijević odbacuje mogućnost da je UDBA pokušala da ubije Pavelića.

„Te likvidacije ljudi koji su bitni u emigraciji uglavnom kreću od 1967. godine, a pogotovo od 1971. i 1972. i upada one ustaške grupe tako da aktivnost jugoslovenske službe koja je uključivala likvidacije, nije karakteristika ovog perioda kad se Pavelić krio u Argentini."

Na pitanje kako reaguju na to što i danas jedan deo ljudi u Srbiji veruje da je u organizaciju atentata na Pavelića bila uključena UDBA, Karina Jovović kaže da je to potpuno netačno, da je njen otac bio politički izgnanik, da nije bio u zemlji 50 godina, da se borio protiv komunista i da nije imao nikakvu vezu sa tajnom službom.

I Mileva Gaćeša takva razmišljanja odbacuje kao "apsolutnu laž".

Dva metka u telu Pavelića

U svakom slučaju, grupa oko Blagoja Jovovića saznala je kuda se Pavelić svakog dana kreće. Sedeli su u restoranu u centru Buenos Ajresa, gde su se okupljale ustaše. Počeli su da ga prate.

Iz kafane bi išao vozom, pa autobusom, odnosno kolektivom, do svoje kuće. Na 16-godišnjicu osnivanja NDH, 10. Aprila 1957. Blagoje Jovović i Milo Krivokapić krenuli su za Pavelićem.

I o tome postoji mnogo verzija priče.

Po jednoj, nekoliko stotina metara pre kuće Pavelićev pratilac, na koga je trebalo da puca Milo Krivokapić, svratio je u obližnji klub i Pavelić je ostao sam sa Blagojem Jovovićem.

„Po priči prote Radojice, Blagoje je bio prva straža, dok je Milo Krivokapić bio druga straža, za slučaj da Blagoje ne uspe. Međutim, za tim nije bilo potrebe, jer je Blagoje završio posao", kaže Mileva Gaćeša.

Ima i mnogo verzija kako je izgledao sam kraj.

Po jednoj Pavelić se okrenuo i opsovao majku srpsko-jevrejsku komunističku. Po drugoj osetio je nekog iza leđa i pucao, ranio Jovovića, ovaj pucao nekoliko puta, a dva metka završila su u telu Pavelića.

Kakve su bile posledice po grupu koja je organizovala i izvršila atentat? Uspeli su da pobegnu sa mesta atentata, niko nije znao ko su oni, osim što su novine pisale o dva visoka mršava čoveka.

Nakon atentata, Milo Krivokapić se povukao, a Blagoje Jovović je navodno otišao na neki trgovački brod gde je radio i neko vreme plovio Atlantikom.

Postoje sumnje da je posledice atentata osetio sveštenik Radojica Popović koji je stradao tako što je pao pod voz. Neki će to navoditi kao osvetu za ubistvo Pavelića.

Posle atentata 1957. svet i i zvanično saznao da u Argentini živi Ante Pavelić. U bolnici je dao mnogo intervjua, tada su napravljene i fotografije koje će stići u Jugoslaviju.

Politika je nekoliko dana posle atentata prenela šturu Rojtersovu vest da je pucano na Pavelića, ali da se ne zna ko je to učinio.

Argentina više nije mogla da ignoriše pritiske sada već celog sveta. Međutim već 18. aprila Pavelić je napustio svoju vilu u naselju gde je ranjen, nekoliko meseci se krio po Buenos Ajresu, da bi krajem jula uspeo da pređe granicu i uđe u Čile.

Odatle će, u decembru 1957, odleteti u Frankovu Španiju.

Pavelić će umreti 28. decembra 1959. godine. Dve metka su mu bila u telu, a kako zbog starosti i bolesti nije mogao da bude operisan, veruje se da je umro zbog rana dobijenih u Buenos Ajresu.

O atentatu na Pavelića javnost dugo nije znala gotovo ništa. Misteriju - ko je pucao, razrešio je 1998. sam Jovović. Njegova ćerka Karina priča da se on u decembru 1998. godine, posle više od pola veka, vratio u zemlju, došao je na sahranu brata, ali je pre toga otišao u manastir Ostrog.

„Tamo je razgovarao sa mitropolitom Amfilohijem, koji ga je nagovorio da otkrije istinu svima. Te noći moja porodica i prijatelji su saznali za njegovu priču", navodi Karina.

Blagoje Jovović umro je u junu 1999. godine. U nedostatku činjenica, internet je počeo da stvara mit.

Pojavile su se fotografije lažnog Blagoja Jovovića. Pojavile su se i majice, duksevi, dresovi, murali. I konačno, u Beogradu bi Blagoje Jovović trebalo da dobije i ulicu.

„Čini mi se da je taj mit u kome je on heroj, neki novi Obilić, Princip, možda uticao na gradske vlasti da njemu poklone pažnju", kaže Bojan Dimitrijević.

Đuro Radosavović slikovite opisuje da su Jakov i Blagoje Jovović stvoreni za film, koji još nije napravljen, poput Tarantinovih „Prokletnika" (Inglourious Basterds).

„Mit o Jovoviću je važan jer je uveo jednu komponentu zemaljske pravde u nešto što se još uvek smatra najvećom ranom u srpskom narodu, a to su ustaški zločini odnosno Jasenovac i Blagoje Jovović, odnosno sama priča da je on kao usamljeni osvetnik izvršio taj atentat i da je Pavelić zaista stradao od tih rana koje su mu nanete, vraća neku vrstu osećanja ispunjenosti, kolektivne ispunjenosti i zemaljske pravde", smatra Branimir Gajić.

foto: Arhiva

Tako otprilike izgleda priča o Blagoju Jovoviću, Paveliću i o svemu onome što se događalo u Argentini tog 10. aprila 1957.

I možda i u ovoj priči ima stvari za koje bi neko mogao da kaže „nije baš sve tako bilo".

Neke odgovore možda mogu da pruže i arhivi Udbe. Njima se istoričari i istraživači veoma raduju, ali kažu da ih već dugo čekaju.

U međuvremenu ostaje mit, i priča koja će možda tek sada početi da se priča.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...