Aleksandar Tasić, influenser, je Srbin koji je do sada imao prilike da obiđe ceo svet, a iskustva o tome redovno deli na društvene mrežeme.
Aleskandar je ovaj put, rešio da za "Kurir" otkrije detalje jednog svog puta u Nemačku, tokom kog je obišao veliki broj gradova, zamaka i manastira, ali je krenuo i putem drugog svetskog rata. Njegovo iskustvo prenosimo vam u celosti.
- Ovog puta stižem do samog zapada Nemačke, divnog Kelna, kome se uvek mogu iznova vratiti te zapadnije od njega. Gde šume ne pokrivaju samo brda, već i gradove. Ahen je jedan od najzelenijih gradova ove evropske države, dok ja svakako više nisam zelen što se tiče njene turističke ponude. Obišao sam dosta toga, zajedno sa Turističkom organizacijom Nemačke, sa kojom sam i ovog puta na točkovima. Nego, pre zelenog grada, idemo do pomenutih brežuljaka i gora. Spavali smo u manastiru, gledali smo zvezde, posetili nekadašnji nacistički kamp, šumu, potok i livade. Stopili se sa prirodom, u bukvalnom značenju te rečenice. Dobrodošli u Nemačku!
Smešteni smo, kao što rekoh, u manastiru Štajnfeld, iz jedanaestog veka. Dobro, ne baš u samom manastiru ali u hotelu koji je otvoren u sklopu starog monaškog doma, odmah do bazilike, jako bitne za ovaj kraj. Pre svega mirno i prijatno mesto za provesti koju noć. Dan. Stare ali renovirane zgrade pružaju posetiocima pravo jedno putovanje kroz vreme. Unutar kompleksa se nalaze prelepi vrtovi, lavirint od zelenog rastinja, pab, bazilika i bazen. Bazilika i bazen u jednoj rečenici zvuči čudno, ali je i više nego interesantno. Sve ovo je dostupno gostima, ali i monasima, nekolicinom, koji još uvek žive u ovom zdanju. Njih devetorica ukoliko se dobro sećam. Bio sam skeptičan oko ove priče, ali mi se na kraju jako svidela. Sam spavati u samostanu, na ivici je dobre zabave.
Još jedno zdanje koje je promenilo namenu, a koje smo posetili je kamp Fogelsang, u samom srcu nacionalnog parka Ajfel. Obe lokacije su nam bile cilj. U jednoj da naučimo o istoriji, u drugoj o nama i onima sa kojima delimo ovu planetu. Fogelsang je nekada bio nacistički kamp, za regrutaciju i obuku novih lidera. Sve je sagrađeno tako da mladi imaju apsolutnu privatnost i mir da rade na sebi. Usred šume. Danas ovde svraćaju neki drugi mladi, da uče kako ne treba. U sklopu kampa, otvorena su dva muzeja, jedan o istoriji i uticaju nacizma na ovim prostorima, dok je drugi prirodnjački, posvećen nacionalnom parku u kome se nalazimo. Dosta je tu bilo zgrada, prostora za učenje, vežbe, spavaonice. Jedna od njih danas je hostel, u kojem naravno možete noćiti.
Mnogi zaljubljenici u prirodu upravo ovde odsedaju, jer je centralna tačka za istraživanje nacionalnog parka. Mi smo je samo zagrebali, kako u muzeju u kojem smo se upoznali sa svim životinjiskim i biljnim vrstama, tako i na terenu gde smo u praksi pokušali da uočimo naučeno. Negde na pola istraživačkog pohoda, sjedinili smo se sa prirodom. Nebo nas je častilo provalom oblaka, kakva se ne sreće često. Zatekla nas je na golom brdu, okupala do gole kože. Volim da šetam po kiši, ali ne baš toliko. Pucalo je svuda oko nas dok smo užurbano koračali ka parkingu, iskreno, nije mi bilo sve jedno. Ja sam od onih koji iskljčuju bojler dok se kupaju. Toliko o grmljavini. Nakon što nas je i grad izudarao po glavi, stigli smo do puta. Subjektivni osećaj je da sam izašao iz Amazona gde sam proveo sedam dana bez dometa. Radujem se manastiru.
Na putu do Ahena, svratili smo u gradić Monšau. Znate ona mesta prema kojima gajite predrasude kako nema ničega za obići, a zapravo se u to ništa zaljubite na prvi pogled. Možda i najviše volim gradove u kojima je najveća atrakcija - lutati uličicama, posmatrati prozore, viriti u stanove, fotografisati cveće, iako nisam neki ljubitelj. Impresioniraju te reke i rečice koje pronađu put kroz stene ali i kuće, kaldrmu i ušuškane radnje ručno pravljenih torbi i šarenih čarapa. Pazario sam jedne. Kod ljubaznih, na ivici nezainteresovanih prodavaca. Vreme je za ručak. Sto možete retko gde pronaći. Vreme je ovde stalo. Naravno, ukoliko imate sto za sebe. Ostao bih možda dva, tri dana. Nažalost smo proveli samo jedno popodne. Romantično mesto za valentinovo, zicer je braćo moja. Monšau nazivaju još i „Biser Ajfela“, samo je potrebno da u školju zavirite. Zasigurno bih prilikom sledeće posete ovog kraja, izabrao ovaj bajkoviti grad za bazu, jer se odavde može lako obići Nacionalni park Ajfel te obližnja mesta. Topla preporuka.
Poslednje na našem proputovanju, kao šlag na torti, stigao je Ahen. Univerzitetski grad, duboko ukorenjen istorijom, na tromeđi Nemačke, Belgije i Holandije, nekada omiljena rezidencija Karla Velikog, vladara koji je sagradio imponzantnu katedralu u centru grada. Po kojoj je Ahen i prepoznatljiv. Nije samo spoljašnji izgled i miks stilova ono što je izdvaja, u njoj se kriju razne priče. Od onih lepih, duhovnih, pa sve do krijumčarenja stubova iz Italije, koji se još uvek nalaze ovde. Psssst, nisam vam rekao. Crkva je poznata i po tome što je u njoj krunisano više od trideset nemačkih kraljeva. Ahen je jako bogat arhitekturom koja impresionira, raznim kulturama koje su utočište pronaše ovde, inovativnim idejama koje izdvajaju ovu destinaciju. Jako dosta polažu na održivost, kako samog života unutar grada tako i turizma, sve većeg broja turista koji dolaze. Jedan je od najzelenijih gradova u Nemačkoj, sa predivnim parkovima, pokretnim baštama, pokretnom šumom koja tek treba da se instalira. Koja će se seliti iz ulice u ulicu. Osmesi u gradu mogu biti isti kao u šumi. Primetio sam dosta osmeha na ulicama, primetio sam šarmantnu pijacu starudija u kojoj sam uživao čitavo prepodne. Stari smo mi prijatelji, Nemačka i ja. Treba istaći da se oni nikada ne menjaju. Do sledećeg druženja, Auf Wiedersehen - objasnio je Aleksandar Tasić.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
