Uvodi mi nikad nisu bili jača strana jer sad ti kao treba da počneš priču, da uvučeš čitaoca u sve to, a bog sveti zna da priče koje se tiču ljubavi, raskida i bolnih istina su uvek najnezgodnije.
No, ova priča je istinita i samim tim nema potrebe za nekim posebnim ulepšavanjem jer što ti život smisli teško da može bilo ko.
Elem, gospodin i ja smo bili zajedno nekih 6 i po godina (od moje 21. do 27.), upoznali se kad sam bila prva godina fakulteta, brzo se smuvali, krenuli u vezu, shvatili da imamo dosta zajedničkog i posle neke 2 godine smo rešili da živimo zajedno.
Tada sam naučila da je kompromis majka Mara i da bez njega nijedna veza ne može da funkcioniše. Naučila sam i da ako u prva 3 meseca ne poželiš da otkineš glavu svojoj ljubavi, dobri ste, možete da živite zajedno.
Imali smo uspona i padova, loših i odličnih perioda. Trzavica. Umela sam da budem teška i samoj sebi i njemu, ali sam umela i da budem najbolja na svetu. Kako kad se zalomi. Studentski život pomešan sa pokušajima odrastanja.
Volela sam ga. Ne onako kako pesnici opevaju, ludo i brzo i strasno kao na filmu, ali volela sam ga. Njegov osmeh, njegovu dušu, humor, muzički ukus i to što sam umela da se osetim kao jedina osoba na svetu kada bi me pogledao. Volela sam ga i videla sam budućnost sa njim.
Da li i kako je on mene voleo, više nisam sigurna, pogotovo posle svih godina koje su projurile.
Kako smo ušli u šestu godinu veze, trzavice su postale sve učestalije, svađe i reči sve otrovnije, a mi sve udaljeniji. To je tako tinjalo neko vreme, niko se nije posebno trudio jer pretpostavljam da smo se umorili, ustvari, znam da sam se ja umorila, za njega ne znam.
Ljubav nam se umorila same sebe i više nije mogla da se izbori sa realnošću. No, tvrdoglavo smo ćutali i pravili se blesavi. Sve je naizgled bilo dobro, ljudi nisu primećivali ništa, ali u 4 zida to je bio Grenland u decembru. Čak i da mu je nešto smetalo, ništa mi nije rekao. Ja sam pokušavala da komuniciram, ali sam nailazila na zid.
Prsten je večiti simbol, nekad ljubavi, nekad mržnje ili osvete. Mnogi su ga koristili kao manipulaciju svesni njegove moći. Hit serija na Kurir televiziji, takođe obrađuje "moć" prstena i šta sve može da preokrene u nečijem životu.
"Prsten sudbine" je drama koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a publiku konstatno uvlači u svet intriga, zapleta i konstatne borbe dobra i zla. Užasna saobraćajna nesreća dve sestre ostavlja u komi i s teškim povredama lica. Jedini način da ih raspoznaju jeste prsten koji Anja nosi na ruci, ali u trenutku nesreće Jana je nosila sestrin prsten. Kad se probudi iz kome, Jana odlučuje da prisvoji sestrin identitet i život. Da li se Jana usrećila ili je glavom platila krađu sestrinog identiteta gledajte radnim danima u 15 i u 22 časa na Kurir televiziji!
Ja sam bivala sve nesrećnija i nesređenija i skupljala sam snagu da raskinem i preokrenem ceo život svoj naglavačke. Skupljala sam snagu, a snage nije bilo. Nešto sam probala da popravim u vezi, ali ona je lagano umirala i nije joj bilo spasa (tada to nisam znala, pa sam se trudila da je veštački održavam u životu).
Onda smo otišli van grada na putovanje, on je bio kao na iglama, a onda je kleknuo i pitao me da se udam za njega. Pristala sam, bez previše razmišljanja misleći da će to popraviti stvari (kako sam bila naivna!).
Kako mi je stavio taj prsten sa malim kamenom na prst, tako je mučnina postala velika.
Zatim je usledio figurativni udarac koji mi je izbio sav vazduh iz pluća i godinama sam imala taj osećaj kad bih se setila svega što sam prošla sa njim.
Posle veridbe je postao nepodnošljiv, kao da je ono malo brige iščilelo iz njega. Imao je tu jednu drugaricu koju nisam podnosila jer mi je delovala podmuklo (žena oseti) i rekla sam mu da mi se ne sviđa i da mislim da hoće da ga smuva.
On je pričao kako između njih nema ništa jer ona ima dečka, ali nisu se odvajali jer su kao spremali ispite (on je u među vremenu, upisao fakultet, pa je paralelno studirao i radio). Prećutala sam, a onaj prsten me je grebao.
Počeli su da izlaze zajedno, ja sam besnela, ali nije vredelo. Jednom se namestila situacija da su njih dvoje bili negde i ja sam bila negde, pa kao da se zajedno odvezemo kući.
Ona je mrtva 'ladna sedela na suvozačevom sedištu i očekivala da ja sednem pozadi. Naravno da nisam to htela i ona je morala da sedne na zadnje sedište.
Usledile su velike svađe i mnogo ružnih reči, a čak sam dozvolila sebi i da mu preturam po telefonu, a te poruke koje sam videla nisu bile nimalo lepe. I to je trajalo i trajalo, ta emotivna iživljavanja i sve to... (Mučili smo se i mučili smo jedno drugo, samo je on izabrao perfidniji način.)
Rekla sam mu da je bar ne dovodi kući, nek uče negde drugde, samo da je moje oči više ne vide jer mi je ona svakom prilikom demostrirala silu. Onu posebnu silu koje samo žene mogu da detektuju jedna kod druge. Pogledi, sitni gestovi... znate već.
Onda sam jednog dana ušla u stan u kom smo nas dvoje živeli i zatekla nju na krevetu. Čitali su knjige, valjda su učili, otkud znam. Tada mi je pao mrak na oči, uzela sam ranac, nagurala nekoliko stvari unutra, pozvala drugaricu i izašla napolje. I to je bio kraj. Bez reči, bez ičeg. Samo sam izašla. On je samo ćutao i pustio me da odem.
Sve posle toga mi je ostalo u magli, kuknjava, suze, život prebijene mačke bez energije i velika praznina. Kada sam izlazila iz stana, nije pokušao da me zaustavi, nije mi ništa rekao. Kasnije sam saznala da je jedva čekao da odem, da je njemu naša veza bila teret, ali da eto, nije imao hrabrosti da mi to kaže u lice, pa se služio psiho-smicalicama da me otera, što mu je na kraju i uspelo. Prsten sam skinula i stavila u kutijicu i skoro zaboravila na njega.
Nažalost, rastali smo se veoma neprijateljski i sva ta moja ljubav prema njemu se pretvorila u duboku, iskrenu mržnju. Mrzela sam ga jer nije bio hrabar da mi kaže istinu u oči, mrzela sam ga jer je koristio nju da me otera.
Preskočiću dosta toga, a i realno koga bi zanimao pakao kroz koji neko prolazi posle veze od 6 i po godina, koji su to emotivni i ostali lomovi... Potucanja po tuđim stanovima i želja da se izađe iz svog tog crnila... Ko je prošao kroz slično, zna. Ko nije i bolje tako.
Pravila sam mu scene kad god sam mogla i izigravala ludaka, ali mnogo me je bolelo i nisam znala šta ću sa sobom. To je ono prokletstvo - povrediću te kao što si ti povredio mene, ali on je začudo ostajao hladan na sve to, kao da ga nije bilo briga.
Što je on bivao hladniji, ja sam bivala besnija i sklonija osveti. Nisam ponosna na sve to, ali tada nisam umela da se izborim sa emocijama na pravi način. Ponašao se kao da me nikad u životu nije voleo i kao da sam mu najgori neprijatelj. Postavljala sam mu brojna pitanja i nikad na njih nisam dobila odgovor o tu sam naučila bitnu životnu lekciju - nećeš uvek saznati sve što te zanima i ne dobiješ uvek odgovor na postavljeno pitanje.
Dakle, ceo život mi se srušio i morala sam sve iz početka. Vratila sam se nevoljno u rodni grad, predavanja su ionako bila gotova, bila sam apsolvent i nisam imala šta tamo da tražim (da se ne lažemo, nisam uspela da se sama snađem, ma koliko da sam grebala).
Dok sam raspakivala svoj bivši život, odnekud iz sve te hrpe je ispala kutijica. Odmah sam znala šta je unutra. Opet su me preplavile loše emocije, ružni događaji i njegovo ćutanje. Mogla sam da mu oprostim da mi je samo rekao da me više ne voli, da sam mu teret i da nam se ljubav izlizala. Mogla sam, ali eto, on je izabrao mračniji i kukavički put, ali šta ćeš, mogla sam da se udam za čoveka koji me ne voli, pa je valjda u redu. Šta znam.
Elem, uzela sam taj moj verenički prsten, simbol bivšeg života i svega lošeg što mi dešavalo te godine i izjurila napolje. Izašla sam bez cilja i nekako polusvesna, a onda su me noge odvele do zlatare. (Doduše, ona se nalazi u centru grada, pa sam svakako morala da prođem pored nje, ali ajde, ovako nekako lepše zvuči.)
Ušla sam, kao furije da me gone, spustila onu kutijicu na pult i samo pitala "koliko?", zlatar mi je rekao cenu, koja mi se veoma svidela, nisam se cenjkala, rekla sam "može" i izašla napolje sa parama. Onda sam pozvala majku, rekla joj da sam u gradu i da ne brine i da sam prodala prsten. Zatim sam pozvala drugarice i rekla im da idemo u kafanu da proslavimo.
Kakvo je to slavlje bilo! U kafani su imali muziku, a ja sam se zainatila da sve pare potrošim to veče jer sam negde čitala da se pare od takvih stvari ne zadržavaju jer nose lošu sreću, a meni tada nije trebalo reći 2 puta.
Jele smo, pile, i prvo sam naručivala tužne, pretužne pesme, da me emotivno rasture, ali kako je veče odmicalo, pesme su bile sve brže i veselije, a moje raspoloženje se od plačljivog ustremilo ka srećnom. I tako. Sve sam pare potrošila to veče, morala sam sa zajmim pare za taksi.
Dve godine posle kraja naše veze, imali smo kakav takav kontakt, čisto eto jer provedeš sa nekim 6 i kusur godina, nije malo, teško ide to izvlačenje korenja. Onda je preminuo naš ljubimac koji je ostao kod njega, on mi je to javio i više se nikada nismo čuli ni videli. Stekla sam utisak da mu je to bio poslednje sećanje na bivši život i mene koje ga je sputavalo i kada je životnja konačno uginula, to je bio kraj. Bukvalni kraj jednog života je značio i totalnu i neopozivu smrt jedne priče koja se nažalost, završila na veoma loše.
Kažu da vreme leči sve i potpuno su u pravu. Trebale su mi godine da se oporavim od celog tog iskustva, to me je ojačalo, pomalo emocionalno osakatilo, ali šta sad, dosta nas je oštećena roba, ali na kraju, nisam loše prošla.
Život je krenuo dalje, svojim ludačkim tokom, ali to je sad već neka druga priča...
(Kurir.rs/BAM)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
