Tuga je neizbežan deo života. Svi ćemo izgubiti nekoga koga volimo u nekom trenutku svog života, većina nas i više puta, a gubitak nas često može pogoditi teže i više nego što očekujemo.
Tugovanje
Tuga ili žalost je neprijatno osećanje koje osoba ima kada procenjuje da nepovratno gubi nešto što joj je vredno i za šta je emocionalno vezana. Funkcija osećanja tuge je da pomogne osobi da se emocionalno razveže od onoga što je izgubila, kako bi bila spremna za nova vezivanja. Dakle, tuga se javlja u kontekstu značajnih gubitaka.
Svakako su najznačajniji gubici vezani za važne osobe u našem životu, bilo da je u pitanju smrt osobe ili je odnos prekinut na drugi način, kroz otuđenje od osobe, ili recimo razvod braka. Međutim, važan gubitak može se odnositi i na smrt kućnog ljubimca, gubitak dela tela ili neke telesne funkcije, gubljenje socijalnog statusa ili propuštanje neke životne šanse. Ono što je važno jeste da ono što je osoba izgubila njoj bilo značajno, tj. osoba je u to nešto investirala pozitivno značenje i važnost. Gubitak se doživljava sa većom tugom što je ono što je objekat gubitka bilo značajnije.
Tugom se može reagovati na gubitak koji se dogodio u prošlosti, sadašnjosti ili se može ticati budućnosti. Anticipatorna žalost nastaje kada osoba veruje da je gubitak u budućnosti neminovan, tako da postaje tužna kao da se gubitak već desio.
Proces prilagođavanja značajnom gubitku može dramatično da varira od jedne osobe do druge, u zavisnosti od njenog porekla, uverenja, odnosa prema onome što je izgubljeno i drugih faktora.
Faze tugovanja
Proces tugovanja uključuje različita osećanja i iskustva. Zbog toga su neki autori, kako bi prikazali kompleksnost ovog procesa, govorili o fazama tuge.
Model pet stadijuma tuge osmislila je Elizabet Kubler-Ros. Ovaj model prvobitno je osmišljen za ljude koji se suočavaju sa skorim smrtnim ishodom, tj. nije se odnosio na ljude koji tuguju, ali je ona kasnije pisala o primeni istog principa i na proces tugovanja nakon gubitka.
Faze tugovanja prema Kubler-Ros modelu uključuju:
– Poricanje. Nakon smrti voljene osobe, nije neuobičajeno da osoba koja tuguje poriče šta se dogodilo. To joj može pomoći da se privremeno zaštiti od preplavljujućih emocija koje dolaze sa tugom, odnosno da izdrži prvi nalet intenzivnog bola. Za ovu fazu tipično je da se osoba oseća emotivno otupelo, kao da se ništa nije dogodilo.
– Bes. U ovoj fazi osoba koja tuguje je više ljuta nego inače, a svoju ljutnju usmerava na druge ljude, uključujući i osobu koja je umrla. Takođe je moguće usmeriti ljutnju i bes i na sebe.
– Pregovaranje. Kada faze poricanja i besa prođu, dolazi period kada se osoba koja tuguje preispituje i pita se da li je mogla nešto više da uradi pa da spreči gubitak. Često govori sebi “da sam samo” ili “šta ako”, “trebalo je ovo”, “nije trebalo onako”. U ovoj fazi često oseća krivicu.
– Depresija. Ovo se često naziva „tiha“ faza procesa tugovanja. Osoba koja tuguje oseća veliku tugu i zbunjenosti. Uobičajeno je da su emocije tokom faze depresije jako intenzivne i neprijatne, a osoba teži da se izoluje od drugih.
– Prihvatanje. Ovo je faza kada osoba prihvata realnost gubitka i razume šta to znači u njenom životu. Neprijatna osećanja se smiruju, osoba je manje tužna, ponovo počinje da se uključuje u društvenu interakciju.
Važno je napomenuti da nedostaju empirijski dokazi koji podržavaju faze tuge ovog modela. Kubler-Rosov model je, na kraju krajeva, napisan da istraži faze kroz koje prolaze ljudi koji umiru i njihove porodice, a ne da bi bio primenjen na tugovanje nakon smrti bliskih ljudi. Jedan pozitivan ishod ovog modela je da naglašava da tuga ima mnogo dimenzija i da je sasvim normalno doživljavati tugu kroz mnoga osećanja i emocije.
Iako je Kubler-Ros prvobitno isticala da svako ko tuguje prolazi kroz svaku od pet faza datim redosledom i to samo jednom, kasnije je priznala da neki ljudi mogu doživeti samo dva stadijuma i da neki ljudi mogu ponovo da prođu kroz neku od faza kasnije u životu. Danas se često dovodi u pitanje tačnost mišljenja ovih teoretičara koji tvrde da postoji niz faza u procesu tugovanja, kao i da su te faze iste za sve ljude.
Iako postoji mnogo jedinstvenih teorija i modela tugovanja sa različitim fazama i procesima, generalno se svi modeli slažu da su sledeći simptomi uobičajeni, bez obzira kojim redosledom se pojavljuju:
– Šok i neverica, osećaj ukočenosti, čak i poricanje da je došlo do gubitka
– Tuga, očaj, usamljenost, osećaj praznine
– Krivica, kajanje, sramota
– Bes, ogorčenost
– Anksioznost, bespomoćnost, nesigurnost, strah
– Fizički simptomi kao što su umor, mučnina, gubitak ili povećanje telesne težine, bolovi, noćno znojenje, lupanje srca, osećaj nesvestice ili vrtoglavice
Kada treba potražiti stručnu pomoć?
Reakcije na tugu su izuzetno složene. U mnogim slučajevima, intenzivna tuga je praćena emocionalnim stresom koji utiče na mnoge aspekte života osobe, u kojem ožalošćeni može imati problema sa pamćenjem, teško mu je da razmišlja, postaje neorganizovan i bori se da obavlja svakodnevne aktivnosti. Osoba može imati problem sa apetitom i snom i doživljavati bespotrebnu krivicu i samookrivljavanje.
Zaista, istraživanja pokazuju da 10 do 15 procenata osoba koje tuguju postane ozbiljno uznemireno u stepenu da to zahteva profesionalnu pomoć.
Normalno je da doživite gore pomenute simptome, ali ako ih doživljavate veoma intenzivno, preplavljuju vas ili ih doživljavate tokom dužeg vremenskog perioda (više od 6 meseci) nakon što ste pretrpeli gubitak, treba da razmislite o traženju stručne pomoći u prevazilaženju gubitka.
Glavni cilj savetovanja i terapije u procesu žalovanja je da se pomogne klijentu da integriše i prihvati stvarnost svog gubitka i da im pomogne da održe zdrav odnos prema voljenoj osobi koju su izgubili. Smrt može okončati život, ali ne nužno i vezu koju ste imali sa nekim. Kroz terapijski odnos terapeut voditi klijenta kroz proces učenja kako da rekonstruiše svoju vezu sa voljenom osobom umesto da je se odrekne.
Šta je normalno kod procesa tugovanja?
Kada izgubite nekoga ko vam je bio važan, moguće je da će proces tugovanja dugo trajati. To je naročito slučaj kada izgubite dete ili partnera, a posebno ako je do smrti došlo iznenada ili na nasilan način. Pogrešno je postaviti vremensko ograničenje za takozvanu „normalnu“ žalost i reći osobi: „Hajde, prošlo je više od šest meseci otkako je umro. Vreme je da to prihvatiš i kreneš dalje.“
Postoje velike individualne razlike u reakcijama, emocijama, ličnim karakteristikama, verovanjima i kulturnim vrednostima ljudi. Svakome ko je doživeo veliki gubitak trebalo bi dozvoliti da izrazi svoju tugu.
U nekim slučajevima, ovo bi moglo potrajati godinama, a tugovanje može biti praćeno velikim usponima i padovima i intenzivnim smenjivanjem emocija. Ukoliko ste sa osobom imali jako intenzivan odnos, praćen ambivalentnim osećanjima, to može dodatno usložiti proces tugovanja.
Ipak, najvažnije je naglasiti da se nijanse i bolna osećanja koja prate tugu doživljavaju na individualan način. To je zato što je tugovanje rezultat emocionalne povrede, ili nekada čak i traume, koja će se, kao i sve duboke rane, osetiti, na nju će se reagovati i u jednom trenutku zalečiti, ali na osobi svojstven način.
Ožalošćenima je potrebno vreme i emocionalna podrška koju mogu dobiti od članova porodice, bliskih prijatelja ili od stručnjaka za mentalno zdravlje. Takođe, u nekim zemljama postoje i grupe podrške za osobe koje tuguju. Nije lako prihvatiti intenzivne emocije i duboke životne promene koje su povezane sa smrću voljene osobe ili nekim drugim značajnim gubitkom.
Nakon što osoba počne da prihvata gubitak, osećanje tuge obično se smanjuje, ali emocionalna povezanost sa sećanjima na pokojnika može trajati zauvek. Dakle, mnogi ljudi nikada ne prebole neke velike gubitke, ali se pomire sa njima i nastave sa svojim životom, uprkos tome što osećaju trajnu prazninu i nedostajanje zbog osobe koju su izgubili.
Šta da uradite da biste se osećali bolje ako tugujete?
U suštini, najbolji osnovni savet onima koji su u žalosti je da ne žure, da dozvole sebi da osete sva svoja osećanja, daju sebi vremena da prebrode bol i prazninu, potraže pomoć od empatičnih i podržavajućih ljudi u svojoj okolini i pokušaju da ostanu aktivni.
Iako je istina da protok vremena pomaže da se zaleči emocionalna rana žalosti, važno je da budemo aktivni što je pre moguće, umesto da samo pasivno čekamo da vreme prođe. Dakle, ne pomaže samo protok vremena, već je podjednako važno kako se vreme ispunjava.
Zato je važno da se, čim neko oseti da je bar malo spreman, uključi i učestvuje u aktivnostima koje mogu olakšati izlečenje umesto da se izoluje i povuče od svih. Naravno, i ovo je individualna stvar, i dok bi se neki ljudi mogli osećati spremnim da se brzo vrate u redovne rutine života, drugima možda treba mnogo više vremena da procesuiraju gubitak i postepeno se oporave.
Briga o sebi u procesu tugovanja
Briga o sebi je ključna komponenta procesa tugovanja. Razmislite o stvarima koje možete da uradite kako biste se dobro brinuli o sebi. Ono što svakako pomaže je da se:
držite dnevne rutine,
bavite fizičkom aktivnošću,
redovno i zdravo hranite,
izbegavate konzumiranje alkohola,
potražite podršku i
provodite vreme sa prijateljima i porodicom.
Dobro je da uključite barem jednu stvar u svoj dan koja vam donosi radost i to radite svakodnevno.
Kada dođe važan datum vezan za voljenu osobu koju ste izgubili, kao što je godišnjica ili rođendan, ne morate se pretvarati da vam datum nije značajan. Obeležite taj dan i uspomenu na voljenu osobu i provedite vreme sa bliskim osobama koje vam mogu pomoći da se osećate bolje.
(Kurir.rs/psihoterapijaipsiholoskosavetovanje.rs/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
