Sa 12 godina Ivan Marković je počeo da duva. Marihuanu, lepak, uveliko je pušio cigarete... Koristio je i "trodone". Već u 14. se prvi put uboo u venu. Postao je intravenski heroinski zavisnik. I to je bio gotovo polovinu svog života. Ivan veruje u Boga, živi po principima koje je otkrio u Bibliji i spreman je za sve izazove u životu. Želi da osnuje porodicu, mašta o deci... Ide, ali retko u rodno Smederevo.
Padovi, očaj, komleksi, frustracije koje su ga obuzimale, suze, tvrdo i hladno srce koje nije tada čulo molbe majke, oca. Krivična dela, pokušaji ubistva, nelegalno posedovanje oružja, nasilje. Dve kliničke smrti. Sve ovo je stalo u dnevnik do 23. godine njegovog života. Lažna sreća, lažan osmeh i snaga lice su narkomanije. Naličje je sasvim drugačije. A sve počinje, onako, tiho, prikrada se, šunja. I postaje ozbiljna bolest zavisnosti, Ivan kaže, duhovni problem.
"Ne mogu ja to tebi da objasnim. Nisam ja mislio da ću biti narkoman. Nisam to hteo. Rastao sam u lošem kraju gde je 90 odsto mladih koristilo neku drogu. Družio sam se sa starijim momcima i bio njihov klinac. Kriminal, loše društvo meni je to bilo super, za mene je to bio način da budem dasa u kraju. A nisu moji bili ravnodušni, ne mogu da kažem oni su krivi. Otac je stolar, majka je radila u nekoj firmi koja je na kraju propala, a ona dobila otkaz. Ali, ulica mi je bila sve. Moj brat koji je stariji od mene tri godine nikada nije imao veze sa tim. One je drugačiji. Živi u Smederevu, ima porodicu", priča Ivan (28) bez neprijatnosti, nelagodnosti zbog podsećanja na nekadašnja vremena.
Doduše, često pravi pauze, nekada se zamisli. Već pet godina ne koristi ništa, heroin nije zamenio tabletama ili nekim drugim opijatima. A do tada mu je, kaže, svaki dan bio isti - bilo je važno jedino da nađe pare za drogu i da se uradi. Svakog dana je bio na nečemu, nikad nije bio "normalan", priča.
Ovaj momak je sa 22. godine pokušao nekoliko puta sa lečenjemj, ali nije imao uspeha, spas je našao kasnije terapeutskoj zajednici, organizaciji "Reto".
Detinjstvo realno nije ni imao. Loše ocene su se nizale, na popravne ispite nije ni išao.
"Krenuo sam jednog dana na popravni iz engleskog, pozovu me ortaci i ja ni ne odem. Naduvam se. Sa 14 sam prvi put uzeo heroin. To nije bio problem, ni da nabavim, a nisam se plašio igle. Mislio sam da meni ništa loše ne može da se desi. A i danas se setim prvog mrtvog narkomana koga sam video. To mi nije puno značilo, nije me odvratilo. Sa 17 sam već dilovao, da bi imao i za sebe. Kečevi su prerasli u ozbiljnije probleme. Ivan je prodavao drogu, nosio oružje, na jednoj žurci se potukao i nožem izboo dva momka, dok je trećem polomio vilicu. Sa 18 godina zaglavio je zatvor zbog pokušaja ubistva", dve godine i deset meseci. I tamo je bio narkoman. Znao je da tone. Ono što nije znao bilo je kako da se izvuče.
"Sećam se majke. Koliko puta je klečala ispred mene. Nisam slušao. Samo bi je pomerio u stranu i nastavio po svom. Mislim da moji roditelji i brat nisu ni imali svoj život svih tih godina. Šta misliš kako im je bilo kada su našli klinički mrtvog, predoziranog u kupatilu i krevetu", priča i kaže da su mnogi narkomani prošli sličan put. Beznađe je mnogima blisko.
Život nije imao ni Ivan. Živeo je "život koji je nudila ulica", ali ne detaljiše dok priča o tome. Ponovni odlazak u zatvor za njega je bio spasonosan. Čuo je da postoji neka organizacija koja može da pomogne. Otišao je u rehabilitacioni centar na Avali. Nije samo što je hteo da bude čist, nego je morao i da se istovremeno skloni sa ulice.
"Tada sam se susreo sa rečju Božjom. Njegova ljubav je doprela do i mene. Ja živim po Bibliji danas. Prvo što sam prestao kada sam prestao da se drogiram, prestao sam i da lažem. Oslobodio sam se", kaže Ivan.
Njegova velika želja sada je da pomogne. Onima koji se muče, da se oporave. - I ja sam se izlečio slušajući druge izlečene narkomane, zavisnike. Izlečio sam se i čitanjem Biblije. Ja to nikada ranije nisam imao prilke da radim.
