Priča o Marijani Tomić Filipović je jedna od onih sa srećnim krajem ali uz veliku žrtvu. Ona slavi dva rođendana - onaj koji joj stoji u ličnoj karti i drugi, 5. 2. 1994. kada je čudesno spašena iz smetova i sigurne smrti iznad sela Ojkovica u kom je rođena i odrasla.
Ona je udata, ima troje dece, živi u Beogradu, aktivna je na društvenim mrežama i to na TikToku gde sa suprugom objavljuje zanimljive snimke, ali ne zaboravlja to snežno jutro i svoje spasioce, lovce koji su je otrgli iz kandži bele smrti.
Ovog puta na profilu njenog supruga je objavljen video emotivnog susreta Medene (kako Marijani tepaju) i jednog od njenih spasilaca, Jovana.
"Majo, kada si poslednji put videla Jovana?", pita voditeljka emisije "snežnu devojčicu" kojoj reči zastaju u grlu. Ona ne može da dođe sebi jer je videla vunene čarape i šal u rukama voditeljke, a to je asocira na tu ledenu noć i jutro.
"Videla si šta držim u rukama, pa je to pokrenulo emocije..." nastavlja voditeljka, a Marijana potrvrdno klima glavnom očiju punih suza.
"Ti si imala i šal i vunene dečije čarapice kada su te spasili... Šal je za tebe, a čarapice su za tvoju decu, a ovo je poklon od Jovana, on ti je poslao", kaže voditeljka.
Marijana priča o drugom rođendanu, kako je preživela snežnu noć u smetu sa svojom bakom i kako su je Jovan i Marjan spasili.
Marijana i voditeljka šetaju, a iza njih se nalazi Jovan.
Voditeljka pita Medenu koja je na ivici suza šta bi poručila Jovanu, a ona odgovara da mu mu je neizmerno zahvalna.
Tada joj prilazi Jovan, kucka je po ramenu, a Marijana počinje da plače. Kreće grljenje i još suza. Sve je nabijeno emocijama, a oni ne prestaju da se grle.
Da podsetimo, priča o petogodišnjoj devojčici nađenoj u smetovima pod skutom mrtve bake Jovanke i danas se, evo tri decenije kasnije, prepričava po selima oko Nove Varoši u Zlatiborskom okrugu.
Naime, nju su promrzlu i sa jedva primetnim znacima života pronašli lovci. Kako priča kaže, baka Jovanka je prethodne večeri, oko pet uveče krenula iz susednog sela, od svoje sestre ka svojoj kući, za ruku je povela i unuku Marijanu. Šta se posle desilo, ne zna više niko. Pretpostavljaju da se Jovanka u smetovima, noseći Marijanu, umorila, da je sela da se odmori pa je san prevario, ili, pre će biti, da je u nemogućnosti da nastavi dalje, legla u smet, zagrlila devojčicu, stavila pod svoj skut i tako zanoćila. Ujutru, pod glavom Marijane našli su opanke devojčice, kao da su namerno tako postavljeni da joj glava ne bude u snegu. Istina je i da je noć koju su baka i devojčica provele u snegu, od pet ili šest uveče do 11 sati sledećeg dana, kad su ih našli, bila jedna od najhladnijih te zime, da je čitave noći iznad sela besnela mećava. Baka nije preživela noć, a kad su plavokosu devojčicu istog dana dovezli u bolnicu u Užicu, legla je na kraj kreveta. Kad su pitali zašto, odgovorila je: „Čekam baku da i ona legne sa mnom.“
Devojčica nije znala u tom trenutku da je njenu baku prethodne noći odnela bela smrt. Lekarima je ispričala da je njena baka, kojoj je, moguće je, pozlilo, te noći išla i padala prtinom, da je u jednom trenutku rekla: „Majo, idi sama kući“, ali ona nije htela. Ispričala je, piše u isečku iz novina, u tekstu Dragoljuba Gagričića, da je baka zaspala, a i ona s njom na prtini dok je besnelo nevreme.
- Ni sam ne znam što smo tog jutra, sneg je bio veliki, smetovi na sve strane, strahovita hladnoća, nas petorica lovaca, moj sin Jovan, komšije Rade i Dobrosav, i Jovanov šurak Miroslav Mutavdžić krenuli tim putem, ka seoskoj crkvini, prema mestu na kom je u davna vremena bila crkva. Kao da nas je sam bog tog jutra okrenuo na tu stranu kojom smo retko kad išli - pričao je Marjan Rogović iz Ojkovice, svedok i akter spasavanja.
Kilometar od poslednjih kuća u selu, u smetu, Rade je, nastavlja Marjan, primetio pramen kose koji je virio iz snega.
- Oko nas su bili kerovi, počeli su da laju, Rade je viknuo, prosto kriknuo: „Marjane“, u tom trenutku iz smeta čuo se sasvim tih vapaj, zvuk deteta. Pritrčali smo, počeli da razgrćemo sneg, našli smo najpre Jovanku, bila je mrtva, ukočena, smrznuta, a onda smo pod njenim skutom ugledali detence, devojčicu, jedva smo je iščupali iz bakinog zagrljaja - pričao je Marjan.
U devojčici je, nastavlja priču Marjanov sin Jovan, još jedan od svedoka i aktera drame iznad Ojkovice, bila tek mrvica života, pitanje trena kad će prestati da diše.
- Podigli smo devojčicu, prigrlili, sećam se, rukice su joj bile ukočene od mraza, jedva je disala, bila je iznemogla, nije bilo druge, trčeći smo je doneli do prvih kuća, do komšija. Kad smo prekoračili prag, devojčica se ponovo snemogla, pomislili smo da je gubimo. Onda je Gorica, domaćica kuće, počela da joj daje disanje usta na usta, devojčica se nekako povratila, zvali smo lekare - kazivao je Jovan.
- Marijanu je te noći bog spasao, mi smo bili samo izvršioci. Pitanje minuta bilo je kad će devojčica prestati da diše, kad će se smrznuti, da smo malo zakasnili, ne bismo uspeli. Pravo čudo je i to što smo tog jutra naišli baš tim putem, da nismo otišli deset ili 20 metara levo ili desno, prošli bi, ne bismo ih videli i Marijana bi se smrznula - pričali su Marjan i Jovan.
(Kurir.rs/T.J./Z.Š.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
