U demokratskim zemljama očekivano je da predsednik i Vlada u nekim slučajevima imaju različita viđenja kad je reč o državnim pitanjima, kao i da iskoči pokoji disonantni ton. Međutim, nije baš za očekivati da se šef države nađe u istom košu s političarima s kojima se spori zbog teritorije. A prošle nedelje desilo se upravo to - predsednik Nikolić našao se u istom „rovu“ s predstavnicima prištinskih vlasti. Zbog potpisivanja sporazuma u Briselu. Tači i ostali tamošnji političari osuli su paljbu i detinjasto se ljutnuli na EU jer više voli Srbe. Na račun Srbije stizale su pohvale sa Zapada, opozicija je kritikovala, a u moru ocena sporazuma izostala je jedna. Šef države je ćutao. Njegova služba saopštila je da „i ćutanje znači stav“, što u uvijenoj formi znači da Nikolić s velikim neodobravanjem gleda na to. Svakom državniku u tom slučaju bi se upalila lampica, znao bi da je to signal da treba da se zabrine ako na Tačijeve kritike može da klimne glavom s odobravanjem. Svakom, sem Nikoliću. Za njega je platforma o Kosovu Sveto pismo, iako nema dodira sa stvarnošću. Možda bi savetnici trebalo da mu došapnu da se lati političke teorije, možda tu pronađe neku bolju ideju i nauči da je umetnost politike upravo sagledavanje stvarnosti.
