U našoj javnosti danima se raspravlja o problemu stambenih kredita u švajcarskim francima. U sredstvima informisanja se moglo čitati i čuti mnogo toga, osim onoga što je stvarno relevantno. Navedeno je, takođe, da država ne može da se meša u privatne odnose banaka i klijenata, napominje Oliver Antić, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i savetnik predsednika Srbije u svom autorskom tekstu u Politici.
Kao prvo, istakao bih da su svojevremeno dva visoka državna zvaničnika pozivali građane koji su bili zainteresovani da kupe stan, da je najpovoljnije da prihvate ugovornu klauzulu vezivanja za švajcarski franak, kao najstabilniji... Ta činjenica, bez obzira što su pomenuti zvaničnici bili predstavnici bivše vlasti (ovde sada ne ulazimo u problem postojanja ili nepostojanja njihove namere ili krajnje nepažnje koje bi podrazumevale i određene pravne posledice), obavezuje moralno, u najmanju ruku, sadašnju vlast da pomogne svojim građanima koji su se našli, ne svojom krivicom, u nezavidnom položaju, u pokušaju da reše egzistencijalno pitanje.
Kupovina stana na kredit je nesumnjivo upravo takvo pitanje (ovde se ne radi o kupovini luksuznih automobila ili druge slične robe).
Ono što je posebno zanimljivo jeste da niko nije ni pomenuo suštinu pravnog problema. Naime, ono što vezuje stranke, banku (poverioca) i klijenta (dužnika) –– lica koje je uzelo zajam od poverioca da bi kupilo stan – jeste ugovor. Da bi pak nastao punovažan ugovor moraju se ispuniti određeni zakonski uslovi, a pored ostalih to su: predmet i osnov (kauza) ugovora. Do sada je u javnosti, posredno, pominjan samo predmet ugovora (koji se odnosi na pitanje:na šta su se ugovarači obavezali), koji, ukoliko je bio dopušten u vreme zaključenja, jednostavno znači da je ugovor punovažan i da se mora poštovati.
Međutim, niko nije ni pomenuo kauzu ugovora, koja mora da postoji i da bude dopuštena, ne samo pri nastanku ugovora, već i za sve vreme trajanja ugovornog odnosa, sve do njegovog gašenja (po pravilu ispunjenjem, ali i na drugi način, npr. raskidom). U svim ovim slučajevima problem je upravo sa kauzom ugovora, koja daje odgovor na pitanje: zašto su se ugovarači baš tako obavezali. Jasno je da se institut kauze (najsloženijeg pitanja u najtežem predmetu na studijama prava – Obligacionom pravu), ne može izložiti u ovakvom osvrtu celovito, posebno ne laicima. Njegovo razumevanje zahteva odgovarajuća predznanja, pa čak i tada obuhvata najmanje desetine stranica teksta. Ipak, valja pokušati da se u najkraćem sagleda moguće rešenje navedenog problema.
Ono što je pravno relevantno je da je, na osnovu ugovora, dužnik dobio od poverioca dinarski iznos (kredit je u dinarima), ali sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima (protivvrednost određenog iznosa u švajcarskim francima obračunata po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita). Jedina specifičnost navedenog ugovora, koja je i dovela dužnika u nezavidan položaj jeste valutna klauzula. Razlog unošenja valutne klauzule (na njoj insistira poverilac, a dužnik može samo da bira vrstu „čvrste” valute) jeste obezbeđenje poverioca od moguće inflacije, koja bi obezvredila obavezu dužnika, zbog čega bi poverilac trpeo štetu. Upravo to se događalo u našoj bliskoj prošlosti, kada su dužnici profitirali, a poverioci siromašili, što je bio svojevrsni apsurd.
Devizna klauzula ima, dakle, za cilj očuvanje vrednosti novčane obaveze izražene u dinarima (novčana obaveza je obaveza vrednosti, zato mora imati odgovarajuće poređenje u kupovnoj moći). Dakle, kauza preuzimanja navedene ugovorne obaveze jedne strane, jeste izvršenje obaveze druge strane. Poverilac je isplatio dinare, a dužnik otplaćuje svoj dug sa odgovarajućom kamatom. Međutim, skok vrednosti valute (švajcarski franak) koja bi, kao korektiv u vreme inflacije, trebalo da štiti poverioca od obezvređenja novca - valutna klauzula - sada je dovela do obrnute situacije u odnosu na onu zbog koje je uspostavljena da usled inflacije poverilac ne bi trpeo štetu, a dužnik profitirao. Sada dužnik trpi štetu, a poverilac profitira!
Kauza ugovora je i element moralnosti ugovornog odnosa, jer kroz zaštitu načela jednakosti davanja, ujedno štiti i pravednost u ugovornim odnosima, dakle i načelo savesnosti i poštenja (sve su to obavezujući instituti i u našem pravu koji se ne mogu isključiti voljom stranaka – tzv. prinudni propisi). U svim slučajevima kod kojih je primenom devizne klauzule u švajcarskim francima (to naravno važi i za druge valute u sličnoj situaciji), poverilac pribavio posebnu, enormnu „zaradu” samo zbog visokog, enormnog skoka kursa valute koja ima za cilj zaštitu od posledica inflacije domaćeg novca, povređen je cilj, svrha, kauza takve odredbe, jer je došlo do teškog poremećaja ekvivalentnosti uzajamnih davanja ugovarača, i to na štetu dužnika. Dužnik je kupio stan, a u toku izvršenja svoje obaveze (vraćanja duga), pored kamate, treba zbog ovakve devizne klauzule da „vrati” ne samo kupljeni stan, već dva ili čak više stanova!
Dakle, devizna klauzula (u švajcarskim francima) ugovora o kreditu, koja je bila punovažna u trenutku nastanka ugovora (tada je kauza bila dopuštena), posle enormnog skoka „zaštitne valute” koja treba da koriguje inflaciju domaće valute, upravo zato što do enormne inflacije nije došlo, postala je ništava zbog bitnog poremećaja kauze (kauza je postojala, ali je naknadno otpala), što znači da se poverilac delimično neosnovano obogatio na štetu dužnika. Ugovor, kao delimično ništav, može se održati na snazi samo izmenom odredbe o (ništavoj) valutnoj klauzuli.
Tu korekciju, na zahtev (tužba) dužnika (tužilac), protiv poverioca (tuženi) izvršiće sud, ako izostane sporazum sa poveriocem (npr. aneks ugovora...), upravo pozivajući se na kauzu ugovora, kao i na navedene imperativne odredbe Zakona o obligacionim odnosima povezanim sa kauzom.
(Politika)
