SIMEON DAJBABSKI: Starac predvideo ratna stradanja

Svetitelj SPC Starac Simeon Dajbabski rođen je kao Savo 1854. godine na Cetinju. Rano je ostao bez oca, a pošto mu se majka preudala, čuvali su ga baba i deda i vaspitavali u pravoslavnom duhu. Odličan đak Još u osnovnoj školi, koju je završio s odličnim uspehom, pokazao je dar za crtanje i slikanje. Srpsko-turski ratovi omeli su ga da odmah nastavi školovanje, pa je tek 1879. godine, zalaganjem svog strica i mitropolita Ilariona, otišao u Kijev, gde je prvo završio bogosloviju, a odmah zatim i Duhovnu akademiju. Zamonašio se u Kijevu u 33. godini. Boravio je kraće vreme u Moskvi, Petrogradu, Beču, Ženevi i Parizu, a po povratku u Crnu Goru, preko Cetinja odlazi u Ostrog, gde ostaje šest godina. Boravio je i na Svetoj gori, a 1897. godine u selu Dajbabe kod Podgorice obnovio je napušteni manastir. U pećini ispod manastira uredio je Hram Uspenja Presvete Bogorodice i sam ga oslikao freskama. Tu je život provodio u neprekidnoj molitvi, primao je posetioce i molio se za njih, „isceljujući svaku bolest i nemoć u ljudima“. U Dajbabama rado su ga obilazili vladika Nikolaj i Justin Popović. Zavetovan na monašku skromnost, Simeon je 1921. odbio postavljenje za episkopa zahumsko-raškog. Poslednjih godina života proročki je govorio o stradanju naroda koje mu predstoji u Drugom svetskom ratu. On sam nije ga dočekao, umro je 1. aprila 1941. godine. Zalaganjem mitropolita Amfilohija, mošti Simeona Dajbabskog pronađene su 1996. godine, a onda su unete u manastirsku crkvu. Sveti arhijerejski sabor je Starca Simeona (Popovića) 2010. godine uvrstio na spisak svetih. Slavi se 1. aprila. Mučenici momišićki Momišići su danas naselje u Podgorici. U srednjem veku to je bilo selo koje su podigli doseljenici iz Momuše kod Prizrena. Predanje kaže da su oni sagradili i pravoslavni hram posvećen Svetom Georgiju. Srbi su se 1688, na podsticaj Austrije, digli na sveopšti ustanak protiv Turaka. A kad je ustanak propao i Austrijanci ih prepustili na milost i nemilost krvnicima, neki su za patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem krenuli u veliku seobu i bežaniju, dok su drugi, poput stanovnika Momišića, ostali tu gde jesu. Ne zna se datum kad je vojska skadarskog Sulejman-paše, u krvavom osvetničkom pohodu na Kuče, upala u Momišiće. Pouzdano se samo zna da se zločin desio 1688. godine, na jedan od velikih pravoslavnih praznika, Božić ili Vaskrs. Tad su u zgradi škole zatvorena i spaljena dva sveštenika, kao i njihovih četrdeset đaka, mahom iz kučkog bratstva Popovića. „Imena i sveštenika i školske dece samo su Bogu poznata...“ Kosti spaljenih sakupljene su i čuvane u Crkvi Svetog Ðorđa pod Goricom, gde su bile pohranjene sve vreme turske okupacije. Kad je 1936. hram u Momišićima obnovljen, mošti su, po blagoslovu tadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića, prenete i položene u ćivot ispod časne trpeze. Sveti arhijerejski sabor SPC kanonizovao ih je 2012. godine i za dan njihovog praznika odredio Mladence.