KOMENTAR DANA: Kratak fitilj

Ni najmanje me nije iznenadilo, još manje potreslo otkriće da srpski ambasadori u najbitnijim evropskim državama godinama ne mogu da se sretnu s njihovim ministrima spoljnih poslova. Kako da razgovaraju o ulasku Srbije u Evropsku uniju kad ne stižu dalje od atašea?

Ne znamo ni da li su svi dobili agremane od predsednika tih država, ili ih je doneo kurir i ostavio na portirnici. Nije tajna ni da je naša diplomatija davno postala utočište za neuke partijske aparatčike, tako da očekujem navalu kritika na Ministarstvo spoljnih poslova. Međutim, evo u šta verujem: da Andrić i Crnjanski ustanu iz groba i pošaljemo ih u diplomatske misije, ne bi se ni oni majci domogli nekog nemačkog, britanskog, francuskog giganta od ministra. Evropa ima ukusa, Srbija im nije po ukusu.

Ivica Dačić bi reciprocitet, iako i sam zna da je nezamislivo da ne primi američkog ambasadora, recimo. Eto, kaže, oni igraju na kartu naše gostoljubivosti, ulaze maltene bez najave i dele lekcije. Stvarno lepo zvuči kad Dačić izjavi tako nešto u stilu „na ljutu ranu ljuta trava“, ali to traje kratko, do sledećeg poniženja.

Zoran Đinđić je svojevremeno brzo ukapirao takav diplomatski nemoral, pa je smislio i najbolji sistem: nije išao na žurke i koktele po stranim ambasadama. I to je nešto. Kad danas vidim ovu našu „elitu“ kako juriša na viski i konjak po rezidencijalnim baštama, uvek se setim Đinđića. Ako jednom na tim prijemima ne bude bilo nijednog gosta, bio bi to veći šamar nego da Dačić ne proćaska s Kajlom Skatom.

Put Srbije u Evropsku uniju ne sapliće samo diplomatska nemoć. Najgore je kad padneš na ravnom. Kako se približavalo otvaranje poglavlja, tako su Hrvatska i Bosna pronašle način da zatamne sliku i pokažu da za njih rat nije gotov, da se neće završiti nikad dok Srbija postoji, sve i da je manja od makovog zrna. Hrvati su prošle godine jedini bili protiv otvaranja poglavlja 23 u pregovorima Komiteta za proširenje Saveta EU o članstvu sa Srbijom. A nakon osuđujuće presude generalu Slobodanu Praljku u Hagu s tragičnim ishodom, hrvatska predsednica Kolinda osula je paljbu po Srbiji i „velikosrpskoj“ agresiji, sigurna da je to i dalje muzika za uši Evropi, koja je zaboravila Hitlera i Pavelića, ali pamti Miloševića.

Sa druge strane, Bakira Izetbegovića nikakav diplomatski kodeks nije sprečio da u gostima kod Vučića „poklopi“ saglasje Dragana Čovića sa srpskom odlukom o priznanju Kosova izjavom da će Bosna uvažavati stavove zemalja u okruženju. I Hrvatska i Bosna očito bi rado gledale Srbiju u plamenu. Drugačije ne mogu da se objasne neprekidne provokacije koje kupuju vreme da bi neko mogao da zapali fitilj.

Dok vlast u potaji tuguje nad otvaranjem samo dva nova poglavlja u pregovorima sa EU, neka ih uteše dolazak i reči ministara spoljnih poslova Grčke, Bugarske i Rumunije. Tri pravoslavne države s Balkana snažno podržavaju da se Srbija pridruži porodici Evropske unije. Zalažu se za zajedničku izgradnju infrastrukture, gasovoda, železnica i bolje inostrane investicije. Nema bezbednog Balkana bez Srbije u EU. Na prekretnici smo.

Poruka je jasna: ko ne želi Srbiju u Evropskoj uniji, želi rat.

Kurir / E.K.

Foto: Printscreen