Naše pravo da budemo šišani

Sreća moja pa nisam plaćala TV pretplatu, inače bih se sad živa pojela. Sve te pare koji su siroti ljudi odvajali za pretplatu Aleksandar Tijanić očigledno je trošio na doterivanje i sređivanje. Potpisao čovek ugovor o frizerskim uslugama ni manje ni više nego na tri miliona. To znači da je na mesečnom nivou trošio 250.000 dinara za frizeraj. Bez PDV. Zamislite da samo za šišanje i feniranje trošite tolike pare. Tijaniću, blago tebi. O tome što je 2010. i 2011. godine na obuću i odeću potrošio 6,8 miliona dinara i o svim drugim bahanalijama neću ni da govorim. A nas, Tijaniću, ko šiša? Pa, sigurno ne ti tvoji frizeri. Jer, dok oni štrickaju tebe, siroti narod plaća pretplatu, a zauzvrat dobija emisije i serije koje su napamet naučili. „Srećni ludi“, „Porodično blago“, „Bolji život“, „Kamiondžije“, „Ko to tamo peva“... Pa, aman više! Vrtiš ih ukrug do besvesti, a od reklama živi ne možemo da ostanemo. Što je mnogo, mnogo je. Mogu nekako da razumem to što otima i arči pare od naroda, al’ ne mogu da shvatim da potroši silne pare na kojekakve gluposti, a svojim honorarnim saradnicima duguje pet honorara. Generalni direktore, pa ne radi se to baš tako. Smanji malo doživljaj s frizurama, pa daj ljudima honorare. Nećeš ti to ni osetiti, sigurna sam. I, pošto i sam kažeš da je „naše pravo da znamo sve“, zašto onda nećeš da komentarišeš ovakve stvari? Pa, nismo mi ništa izmislili. Zato bih sada iskoristila svoje pravo i Aleksandru Tijaniću postavila samo jedno pitanje: Dokle ćeš, Tijaniću, da otimaš pare od naroda?