KURIR PITA ĐOKIĆA I SINANIJA: KOLIKO VREMENA VAM JE POTREBNO DA SE OGLASITE povodom smrti studentkinje čiji ste rektor i dekan - jesu li u pitanju sati, dani..?
Tragedija koja je potresla Filozofski fakultet u Beogradu i odnela mladi život trebalo je da bude trenutak sabornosti, tuge i ljudskosti. Trenutak kada se zastaje, kada se spuštaju tonovi i kada se, makar na kratko, sve razlike brišu pred bolom koji pogađa celu akademsku zajednicu. Međutim, umesto toga, usledio je muk takozvanih studenata u blokadi.
I muk rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića i dekana Danijela Sinanija.
Pitamo - koliko će tačno proći vremena dok se Đokić i Sinani ne oglase povodom smrti studentkinje sa Univerziteta u Beogradu? Hoćemo čekati satima, danima, nedeljama ili mesecima? Da li ćemo ih ikada uopšte čuti?
Njih kojima su puna usta bila odgovornosti dok su zloupotrebljavali studente i fakultete i gurali ih da se bore za njihove fotelje.
Baš oni koji se po sopstvenom priznanju bore za bolje društvo, odlučili su da zaćute.
Neki od njih čak i da nesmetano nastave političko delovanje.
Između lokalnih izbora i ljudskosti, odabrali su ovo prvo. Neshvatljivo, poražavajuće i zapanjujuće.
Dok su građani Srbije s nevericom pratili razvoj događaja, takozvani studenti u blokadi, inače izuzetno glasni i aktivni na društvenim mrežama kada je reč o političkim temama, ovog puta su nevidljivi. Nema objava, nema reči utehe, nema ni najosnovnijeg znaka empatije prema stradaloj koleginici. Kao da se tragedija nije ni dogodila.
A možda je još poraznije ono što se moglo videti na pojedinim nalozima - dok porodica tuguje, a javnost pokušava da shvati šta se dogodilo, pojedini aktivisti nastavljaju po starom: objave o izborima, političkim porukama i agitaciji, kao da se ništa nije promenilo. Kao da život jedne mlade osobe nema nikakvu težinu u odnosu na njihove dnevnopolitičke ciljeve.
Ovakvo ponašanje ne može a da ne otvori ozbiljna pitanja o karakteru pokreta koji se predstavlja kao glas studenata. Gde je nestala solidarnost? Gde je osnovna ljudska potreba da se stane, da se oda pošta, da se pokaže da su pre svega ljudi, a tek onda aktivisti?
ekan Filozofskog fakulteta Danijela Sinani i rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić moraju se smatrati najodgovornijim za stanje na fakultetima i za navijački stav prema blokaderima. Zato njima treba uputiti pitanje: šta ste to napravili od mladih ljudi kad i u ovakvoj tragediji nemaju empatiju nego samo političku kalkulaciju.
Zato se odgovornost za ovakvu atmosferu ne može zanemariti na vrhu akademske hijerarhije.
Uprava fakulteta, predvođena dekanom, kao i rektor univerziteta, mesecima su davali vetar u leđa blokadama i protestima, gurajući studente u politički aktivizam pod okriljem institucija koje bi trebalo da budu mesta znanja, dijaloga i akademske odgovornosti. Umesto toga, stvoren je ambijent u kojem je politička agenda postala važnija od osnovnih vrednosti, uključujući i elementarnu empatiju.
Na ovom primeru jasno je da ni dekan niti rektor nisu obavili svoju dužnost.
Nisu naučili studente da misle, da osećaju, da razumeju težinu života. Umesto toga obučili su ih da budu deo mase koja reaguje selektivno, u zavisnosti od političkog interesa.
A kako da nauče druge kada sami to nemaju u sebi, kada nema reakcije ni izjava saučešća porodici stradale devojke od strane prvog čoveka Beogradskog univertiteta i prvog čoveka Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Tragedija na Filozofskom fakultetu nije samo bolna opomena zbog izgubljenog života. Ona je i ogledalo jednog pokreta i jedne politike koja, čini se, više ne prepoznaje granice između aktivizma i elementarne ljudskosti.
A to je možda i najteži poraz od svih.
Kurir Politika