icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

7 ubistava koja su potresla SFRJ

Zlo u ljudima

7 ubistava koja su potresla SFRJ

Crna Hronika
Pojedini zločini umeli su da uzburkaju javnost socijalističke Jugoslavije

Smrt poznatog advokata

1. Ljubinko Točilovac počinio je 1966. ubistvo koje je ličilo na ona iz krimi-romana. Odležao je 20 godina tvrdeći da je nevin

Auto-lakirer i magacioner u jednom preduzeću, vanredni student Više komercijalne škole Ljubinko Točilovac i Ljubica Sotirovski, supruga poznatog beogradskog advokata Milorada Sotirovskog (42), bili su ljubavnici. Sastajali su se u stanu Zore Rebić i Aksentija Belića i niko drugi za njihovu vezu nije znao.

Svedoci i istraga

Točilovac je u noći 21. jula 1966, dok su Ljubica i njeno dvoje dece bili na moru, ubio advokata u njegovom u stanu, koji mu je ujedno bio i kancelarija. Oko 11 sati uveče susedi - stariji ljudi - čuli su viku iz njegovog stana, zatim pozive u pomoć i samrtni ropac, i videli s leđa ubicu kad je napuštao zgradu, ali nisu smeli da ga zadrže. 

U stanu su nađena dva noža i jedan metalni valjak.

Islednici su razgovarali sa više od 10.000 ljudi koji su imali bilo kakve veze sa Sotirovskim. Niko od njih nije imao motiv da ga ubije, niti je po ičemu bio sumnjiv.

Istraga se pomakla s mrtve tačke tek osam meseci posle ubistva, kad je Ljubica Sotirovski prijavila miliciji da joj „jedan mladić, koga zna iz viđenja i koji se čudno preziva“, preti. Mladić je bio Ljubinko Točilovac, magacioner. I on je rekao da Ljupku zna iz viđenja, ali je poricao da joj je pretio. Milicioneri su ga upozorili na ponašanje i pustili. Međutim, dalja istraga je pokazala da je on napravio jedan od noževa nađenih na mestu ubistva.

Uhapšen je u martu 1967. godine i u istrazi je priznao zločin, ali je tvrdio da je Sotirovskog ubio zbog svađe oko nekog imanja. Na sud su, zajedno s njim, izvedeni i Ljubica, jer se ispostavilo da mu je bila ljubavnica, i Zora Rebić i Aksentije Belić.

Odbrana ćutanjem

Sve do završne reči suđenje je bilo tajno, a Ljubinko Točilovac branio se ćutanjem. Zahvaljujući tome, ostalo troje optuženih moglo je da negira optužnicu i bili su oslobođeni. On je u decembru 1967. osuđen na smrt, ali mu je kazna odmah zamenjena sa 20 godina zatvora. Sud je zaključio da je „Ljubinko Točilovac zaljubljen do ušiju, u vrtlogu strasti, razdiran ljubomorom, gonjen preuveličavanim pričama o maltretiranju voljene žene od strane njenog muža, sumnjičav prema ideji da će se ona razvesti, da će mu pomoći da završi fakultet i da će se potom uzeti, krenuo prečicom u budućnost putem zločina“.

Točilovac je progovorio tek na ponovljenom procesu u Vrhovnom sudu u januaru 1969. Porekao je priznanje uz istrage: „To što sam bio ljubavnik njegove žene ne mora da znači da sam ubica pokojnog Milorada Sotirovskog!“ I dalje se ponašao zaštitnički prema Ljubici, iako je bilo jasno da ga je prijavila jer joj je remetio planove da se ponovo uda i ode iz zemlje. Odslužio je svih 20 godina u Požarevcu, tvrdeći da je nevin. Nikad nije napisao molbu za pomilovanje.

Prvo gangstersko razbojništvo u socijalizmu


2. Sava Lisovac i Dragoljub Gutić su u decembru 1967. počinili razbojništvo kakvo u Beogradu nije zabeleženo od kraja Drugog svetskog rata

Gutić (29) bio je propali student Ekonomskog fakulteta i ne mnogo uspešniji kockar. Zbog ovog poroka, i zbog izbegavanja vojne obaveze, dva puta je završio u zatvoru, gde je ukupno odležao dvadesetak meseci.

Drugari sa robije

Na robiji se upoznao sa Savom Lisovcem (34), ocem jednog deteta, višestrukom povratnikom osuđivanim za teške krađe, razbojništva, nasilje i falsifikate, zbog čega je imao skoro devet godina zatvorskog staža.

Može se pretpostaviti da je Lisovac prvi došao na ideju o velikoj pljački, ali dokaza za to nema. Ideja je bila sledeća: presresti kurira Robnih kuća „Beograd“, koji svakog dana u običnoj tašni nosi i do 100.000 dinara (suma po vrednosti ravna stotinama hiljada evra danas) bez ikakvog pratioca i oružja.

Od kraja rata 1945. do te 1968. godine, naime, nikome nije padalo na pamet da pljačka blagajnike i banke. Samo se upadalo u stanove, džeparilo i ubijalo iz strasti ili niskih pobuda... Takva je situacija s kriminalom bila.

Za bekstvo im je bio potreban auto, ali izgleda da ova dvojica nisu bila vična obijanju vozila, pa su - s lakoćom koju na sudu nisu umeli da objasne - doneli odluku da ubiju nekog taksistu.

Sedmog decembra 1967. godine obojica su sela na zadnje sedište vozila Tiosava Jankovića. Jedan od njih - na sudu su se međusobno optuživali, i to je bila jedina razlika u njihovoj odbrani - ispalio je metak u nesrećnog vozača. Odvezli su se do Fruške gore i, pošto su ga opljačkali, telo ubijenog bacili su u neki bunar kod Čortanovaca.

Tada je prvi put na prostorima Jugoslavije ubijen taksista na poslu.

Sutradan, 8. decembra, Lisovac i Gutić su na Novom Beogradu presreli kurira Robnih kuća, teško ga povredili i oteli mu pare, pa se dali u beg.

Streljanje

Štampa je pisala o „čikaškom slučaju gangsterizma“, taksisti su demonstrirali, i sva je policija dignuta na noge.

Dosta brzo otkriven je njihov identitet, a uhapšeni su 1. februara 1968. u Bosni i Hercegovini, u Zenici. Već u decembru 1968. Vrhovni sud je potvrdio smrtne kazne za obojicu, iako su do poslednjeg trenutka krivicu za ubistvo prebacivali na onog drugog. Sud je, zbog kriminalne Lisovčeve prošlosti, poverovao Gutiću, ali je i samog Gutića osudio na smrt kao saizvršioca.

Streljani su u februaru 1969. u posebnoj podrumskoj prostoriji Centralnog zatvora u Beogradu.

Bilo je to poslednje izvršenje najteže kazne u našem glavnom gradu.

Ubistvo taksiste

Za bekstvo im je bio potreban auto, ali izgleda da ova dvojica nisu bila vična obijanju vozila, pa su - s lakoćom koju na sudu nisu umeli da objasne - doneli odluku da ubiju nekog taksistu. Tada je prvi put na prostorima Jugoslavije ubijen taksista na poslu.

Izvadila dete iz utrobe majke


3. Šefka Hodžić počinila je zločin do tada nezapamćen na ovim prostorima, a sve iz želje da bude majka

Nedaleko od Zvornika, u selu Jusići, 7. oktobra 1969. otkriven je leš trudnice Alije Hasanović (26). Istraga je utvrdila da je ubijena sa tri hica iz pištolja, a da je dete izvađeno iz utrobe i odneto.

Lekarski nalaz

Istraga je tapkala u mestu sve dok sedam dana kasnije patolog dr Milan Vušić na osnovu rasekotina na stomaku nije izneo hipotezu da je dete oteto. Sugerisao je policiji: „Dete je iz majčine utrobe mogao da otme samo neko ko ga je premnogo želeo, a nije mogao da ga ima. Treba tražiti ženu koja ima dete, a nije ga rodila.“

Ispitujući sve žene koje su se porodile u noći između 6. i 7. oktobra, policija je došla do Šefke Hodžić, vršnjakinje i školske drugarice ubijene Alije. Šefka, udata za građevinskog radnika, u mesnoj kancelariji prijavila je rođenje, ali i smrt ćerkice Fatime. Lekarski pregled pokazao je da Šefka nikad nije rađala. Ubrzo je priznala da je sedam meseci nosila krpe ispod haljine i dimija kako bi selu pokazala da je nakon devet godina braka ipak zatrudnela, ali nikako nije htela da prizna ubistvo. Negirala je da je počinila zločin čak i kad su u njenoj kući nađeni dukati i prstenje s pokojnice, beli konac s bebinog pupka i krvavi nož.

Tokom istrage i na sudu iznela je čak sedam verzija događaja: od potpunog negiranja veze sa slučajem, preko tvrdnje da joj je „dete doneo neki čovek“, pa da joj je dete dao Ramo Hasanović, sused i bivši osuđenik koji joj je jednom to i obećao, jer je znao da je nerotkinja i da je zbog toga nesrećna. Zatim je „priznala“ da je s Ramom bila na mestu događaja, da mu je pomagala u ubistvu i da joj je on zapretio da će i nju ubiti ako progovori... 

Zatim je odustala od Rama i svu krivicu svalila na devera Sinana i jetrvu Fatimu. Na suočenju s Fatimom, gledajući je u oči, viknula je: „Govori istinu ili ću te sad ovde istući!“

Promena presude

Pred Okružni sud u Tuzli izvedeni su Šefka Hodžić i njen zet Avdija Hodžić, kome je dala pištolj da ga sakrije u đubre. Osuđeni su 25. maja 1970. godine: ona na smrt streljanjem, a on na pet godina robije.

Čuveni advokat Filota Fila, koristeći mnoge propuste u istrazi i na suđenju, uspeo je da preko Vrhovnog suda Jugoslavije izdejstvuje ponovno suđenje. Ovog puta, Šefka je iznela osmu verziju - tvrdila je da je ubica Avdija Hodžić. Sud ovo nije usvojio, ali je prihvatio tezu odbrane da nije bilo reči o podmuklom zločinu, nego o ubistvu na mah, pa je nova kazna za Šefku Hodžić bila 20 godina zatvora.

Pomilovana je posle odležanih 13 godina, za Dan republike 1982.

Udala se ponovo, dobila dete i promenila ime. Do pre desetak godina živela je u Vojvodini.

Pomilovana

Šefka Hodžić osuđena je prvo na smrt streljanjem, pa na 20 godina robije. Pomilovana je posle odležanih 13 godina, za Dan republike 1982. Udala se, dobila dete i promenila ime. Do pre desetak godina živela je u Vojvodini.

Ubistvo zbog auta


4. Zastavnik JNA Dragan Turudić podelio je javnost Jugoslavije pucnjem u obijača automobila Milorada Jovanovića

Izraz „pozajmljivač „ za osobu koja je obijala bravu na autu i odvozila se njime, da ga slupa u nekom jarku ili ostavi kad nestane goriva, uobičajio se kod nas sedamdesetih godina prošlog veka.

Poznat policiji

Skupih vozila, da se preprodaju preko granice ili rasture za delove, nije bilo, najviše su se vozile „fiće“ i „tristaći“. Mladić Milorad Jovanović bio je ono što bi se danas reklo „odranije poznat policiji“. Oko tri ujutru 17. januara 1974. obio je „fiću“ parkiranog u Ulici Tihomira Višnjevca na beogradskoj Zvezdari. Čuvši startovanje motora, vlasnici automobila Dragica i Dragan Turudić (47), zastavnik JNA, skočili su iz sna i pojavili se na prozoru taman na vreme da vide kako „pozajmljivač“ udara u auto iza sebe nastojeći da se isparkira. Povikali su na provalnika, a ovaj je, umesto da pobegne, izašao iz auta i krenuo ka njima, psujući ih. Zastavnik je iz ormana uzeo svoj službeni pištolj.


Marko Lopušina, čijoj knjizi „Najzagonetnije jugoslovenske ubice“ dugujemo većinu podataka, piše:
„Kako je svađa bila sve žešća što se Jovanović više približavao prozoru na prvom spratu, Dragan Turudić ga je sve češće upozoravao da se smiri i da beži, jer ima pištolj.

‚Pucaj, bre, ako smeš!‘, uzvratio mu je Milorad Jovanović. I zastavnik je opalio jedan metak u vazduh. ‚Pozajmljivač‘ kola se trgao, povukao se nekoliko koraka natrag, sakrio iza ćoška i zapretio: ‚A, majku ti tvoju, imam i ja pištolj, čekaj, sad ću da ti skinem glavu s prozora!‘

„Ubistvo na mah“

Jovanović je tada načinio pokret rukom kao da vadi pištolj iz džepa. Dragica Turudić je vrisnula od straha. Njen muž je u tom momentu pokušao da se povuče s prozora u sobu, povukao je ruku s pištoljem i odjeknuo je pucanj. Zavladala je grobna tišina, a potom se začulo muklo stenjanje i psovke.“

Dragan Turudić je odmah pozvao komšije i miliciju. Predložio je milicionerima da ranjenog svojim kolima preveze u bolnicu, ali su mu ovi rekli da nema potrebe, jer je „samo pogođen u ruku“. Ali, kad je Hitna pomoć stigla, ispostavilo se da je Jovanović pogođen u grudi. Nije stigao živ do VMA.

Jugoslovenska javnost se odmah podelila na one koji su tvrdili da „zastavnik nikako nije trebalo da puca zbog ‚gomile gvožđa‘, već da je trebalo da pusti momka da mu odveze auto kad je video da ovaj ne odustaje“, i na one koji su smatrali da je Turudić imao pravo da brani svoje vlasništvo.

Godine 1974. Vojni sud u Beogradu osudio je Dragana Turudića za ubistvo iz nehata na dve godine zatvora. Posle žalbi i tužioca i odbrane, Vojni sud je odmerio istu kaznu, ali je delo bilo prekvalifikovano kao „ubistvo na mah“.

Iskrvario

Dragan Turudić je predložio je milicionerima da ranjenog svojim kolima preveze u bolnicu, ali su mu ovi rekli da nema potrebe, jer je „samo pogođen u ruku“. Ali, kad je Hitna pomoć stigla, ispostavilo se da je Milorad Jovanović pogođen u grudi. Nije stigao živ do VMA.

Ludi golubar


5. Boranin Đorđe N. Adamović bez ikakvog povoda zaklao je porodicu svog prijatelja Đorđa K. Adamovića 1. januara 1985. godine

U Boru su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka živela dva muškarca sa istim imenom: Đorđe Adamović. Bili su istih godina, obojica su kao bravari radili u rudniku i obojica su bili golubari... U svemu ostalom, potpuno su se razlikovali.

Majstor i robijaš

Đorđe K. Adamović, zvani Ćosa, bio je cenjeni majstor za pneumatsku opremu za bušenje, u srećnom braku s Miroslavom, s kojom je imao dvoje dece, Sašu i Anetu.

Đorđe N. Adamović (43), do tada je već bio šest puta osuđivan i proveo je više od deset godina u zatvoru zbog dva silovanja, jednog pokušaja silovanja, bludne radnje i napada na milicionera. Sumnjičili su ga i za ubistvo jedne devojke, Jasne Đurić... Manje je zarađivao kao bravar, a više koljući svinje po kućama. Alat i noževe za taj posao napravio je svojeručno. Bio je prek, svadljiv, sklon tučama, a oblačio se ekstravagantno: nisu ga ni leti viđali bez svilenog šala i finih rukavica. U Boru je bio poznat kao „Đoka Ludi“.

Dvojicu ovih muškaraca spojili su golubovi: Ludi je, poput ostalih borskih zaljubljenika u ove ptice, često navraćao da vidi Ćosino jato od preko stotinu visokoletača. Tako se desilo da su Ćosa i njegov brat provodadžisali Ludom, pa je ovaj doveo u svoj stan jednu mladu Paraćinku i s njom živeo neko vreme. Ali kad je u istrazi povodom ubistva Jasne Đurić bio osumnjičen i Ludi, Paraćinka se vratila roditeljima...

Ludi je za propast ove veze okrivio Ćosu i jedne noći mu poklao i podavio sve golubove, a uz to mu je javno pretio da će mu se osvetiti.

Svađa među njima trajala je dve godine, a onda je došla Nova 1985. Porodica Đorđa K. Adamovića, zvanog Ćosa, planirala je put u Paraćin za praznike, ali ih je veliki sneg zadržao u Boru. Prvog januara dolazili su im prijatelji na čestitanje, a Ćosa je pozvao i Ludog, da se izmire. Tom prilikom poklonio mu je i dva goluba. Iako je bio prijateljski dočekan, Ludi se nije dugo zadržao.

Ali vratio se oko jedanaest sati uveče. Lako je provalio u dom usnulih ukućana.

Brutalno ubistvo

Prema navodima optužnice, prvo je nekim metalnim predmetom nekoliko puta udario po glavi zaspalog domaćina, a zatim ga izbo nožem. Isto je zatim učinio i s njegovom suprugom Miroslavom. Devetogodišnji dečak Saša, kako kazuju posekotine po rukama, pokušao je da se odbrani, ali ga je Ludi lako savladao. 

Sedmogodišnju Anetu je prvo silovao pa ubio, a zatim se vratio u spavaću sobu i obljubio i mrtvo Miroslavino telo.

Uhapšen je na radnom mestu 5. januara 1985. i osuđen na smrt.

Pre izvršenja smrtne kazne, obesio se 1988. u zatvoru.

Silovao ćerku i mrtvu ženu

Đorđe Ludi je prvo udario po glavi Ćosu, a zatim ga izbo nožem. Isto je zatim učinio i s njegovom suprugom Miroslavom. Devetogodišnji dečak Saša je pokušao da se odbrani, ali ga je Ludi lako savladao. Sedmogodišnju Anetu je prvo silovao pa ubio, a zatim se vratio u spavaću sobu i obljubio i mrtvo Miroslavino telo.

Jeziva tajna mirnog Slovenca


6. Metod Trobec, vozač viljuškara iz Slovenije, ubio i spalio je najmanje šest žena

Metod Trobec rođen je 1948. godine kao vanbračni blizanac iz treće, neželjene, trudnoće svoje majke, inače udovice. Progovorio je u četvrtoj, a prohodao tek u petoj godini života. Bio je zatvoren, sebičan, ćudljiv, usamljen, i previše vezan za majku. Izrastao je, međutim, u lepuškastog i snažnog mladića.

Psihički problemi

Posle služenja vojnog roka u JNA otišao je u Nemačku, u „Poršeovu“ fabriku u Štutgartu. Tu je izučio autolimarski zanat, i prvi put imao dužu vezu s nekom ženom. U pitanju je bila raspuštenica, pet godina starija od njega. U isto vreme, prilikom povremenih dolazaka kući, u Sloveniju, viđao se sa ženom koja je od njega bila starija 22 godine. Njome se, kad se 1974. konačno vratio u Jugoslaviju, i oženio. Povremeno ju je tukao, a živeli su u kući njegove majke.

Metod Trobec tada je počeo da krade iz ustanova i stvari na železničkoj stanici. Zbog pokušaja da proda auto iznajmljen u Nemačkoj, osuđen je na 13 meseci zatvora. Tu se ispostavilo da ima psihičke probleme, pa je lečen elektrošokovima. Supruga ga je napustila, a on se drugi put oženio 1978, devojkom koju je poznavao samo tri dana. I nju je tukao, a od tašte je tražio da mu prepiše kuću i imanje. Uspeo je da izvuče samo pare za novi auto. 

Devet meseci kasnije i ovaj brak je razveden. Trobec se sasvim propio i sve drskije krao iz magacina u kojem je vozio viljuškar.

Milicija je krađe otkrila slučajno: pošto je pretukao i opljačkao jednog nemačkog turistu, patrola je došla da izvrši pretres Tropčeve kuće. Ispostavilo se da su sve sobe pune stvari iz magacina!

Ženska odeća

Ali pored ukradenih predmeta, našli su i dosta ženskih stvari: rublje, haljine, torbe, cipele... i dokumenta na ime Zorke Nikolić, koja se vodila kao nestala osoba. Zbog pljačke Nemca osuđen je na osam godina zatvora, ali je istraga nastavljena. Rezultati su bili uznemirujući: u seoskoj kući u mestu Gorenji Vas blizu Škofje Loke, u dvorištu, kod đubrišta i u samoj zgradi istražitelji su našli ugljenisane ostatke ljudskih tela, delove odeće, dugmad... a u pepelu zidane peći za hleb pronađeni su ostaci lobanja „najmanje pet osoba“, kako su utvrdili medicinski veštaci!

Trobec je priznao ubistva Vide Markovčić, Marijane Cankar, Urške Brečko, Ane Plevnik i Zorke Nikolić. Imale su između 18 i 55 godina, a zajednička im je bila sklonost ka alkoholu, usamljenost i neuspeh u životu. 

Usamljene žene tražio je i upoznavao po kafanama, te ih vodio u svoju kuću. Tu ih je seksualno zlostavljao i davio tokom odnosa. Posle je njihova tela komadao i spaljivao u peći za hleb.

Osuđen je na smrt 1982, ali mu je docnije kazna zamenjena sa 20 godina zatvora. Obesio se u svojoj ćeliji 2006. godine. Tokom robijanja priznao je i šesto ubistvo.

Ostaci lobanja

U seoskoj kući u mestu Gorenji Vas blizu Škofje Loke, u dvorištu, kod đubrišta i u samoj zgradi istražitelji su našli ugljenisane ostatke ljudskih tela, delove odeće, dugmad... a u pepelu zidane peći za hleb pronađeni su ostaci lobanja „najmanje pet osoba“, kako su utvrdili medicinski veštaci.

Put smrti zatvorskog čuvara


7. Stražar u KP domu Zenica Mile Matić za dan usmrtio devetoro ljudi, a hteo još četvoro. Razlog paranoidna šizofrenija

Mile Matić, stražar Kazneno-popravnog zavoda iz Zenice, u toku jednog dana ubio je devetoro ljudi. Krvava serija počela je ujutru 26. februara 1986. kad je na radnom mestu ukrao dva pištolja i automatsku pušku.

Krvavi pir

Zatim se uputio u 80 kilometara udaljen Doboj, i u svoj stan pozvao zeta Dušana Popovića (32). Posle svađe, Matić (30) udario ga je peglom u glavu, onesvešćenog umotao u ćebe i u njega ispalio četiri metka. Vratio se u Zenicu i tu ušao u taksi Zorana Andrijaševića (28). Ubio ga je usput i telo bacio u korito reke Bosne.

U kantini se našao s kolegom Azemom Rizvićem, pa su „ladom“ pošli u susedno selo kod nekih devojaka... Matić ga je kad su izašli iz grada ubio hicem u glavu, uzeo mu pištolj i telo ostavio u autu.

U gradu je seo u taksi i zatražio od vozača da ga vozi u Vinkovce. Sve vreme je držao ruku ispod sakoa, pa se taksisti učinio sumnjiv. Na usputnoj pumpi zamolio je prodavca da obavesti miliciju. Patrola ih je zaustavila malo kasnije i zatražila da otvore gepek. Matić je otvorio vatru iz dva pištolja i na mestu ubio milicionera Stanoja Ilića (33), dok se drugi milicioner spasao čudom. Taksista je pobegao, a Matić se vratio u Zenicu i odatle vozom otputovao u Doboj. Tu se, opet taksijem, odvezao u selo Donja Koprivna kod Modriče, gde je živela Smiljana Vasiljević (19).

Zločini

Jak i spretan (bio je majstor karatea) Matić je iskoristio noć i preko krova se popeo na tavan, a odatle spustio u špajz. Prošao je prvo jednu, zatim drugu pa treću spavaću sobu i počeo da puca iz svojih pištolja i automata. 

Istraga je docnije utvrdila da je prvo poginula Smiljana. Zatim su ubijeni njen deda Milorad (68) i baba Smilja (62), pa majka Zorka (37). Svi oni ubijeni su na spavanju, a jedino je Smiljanin brat Milorad (18) pokušao da pobegne. Matić ga je stigao pred vratima, drškom pištolja ga udario u lice i karate udarce sručio na glavu nesrećnog mladića, da bi ga na kraju ubio jednim metkom. Od cele porodice Vasiljević spasao se samo otac Veljko, jer se zatekao u noćnoj smeni. Pešice se uputio ka Doboju i usput u jednom selu zamolio da se odmori dok mu ne dođe autobus. Umoran, zaspao je, pa su ga seljani, do kojih je došao glas o masakru, savladali. U džepu su mu našli spisak osoba koje je nameravao da ubije. Pored Popovića, Andrijaševića, Rizvića i članova porodice Vasiljević, na njemu su bila još dva šefa iz KPD i jedan čuvar, kao i Smiljanin dečko. Lekari su utvrdili da je oboleo od paranoidne šizofrenije. Upućen je u bolnicu Okružnog zatvora u Beogradu, gde se obesio.

Spisak žrtava

Posle ubistava Mile Matić se pešice uputio ka Doboju i usput u jednom selu zamolio da se odmori dok mu ne dođe autobus. Umoran, zaspao je, pa su ga seljani, do kojih je došao glas o masakru, savladali. U džepu su mu našli spisak osoba koje je nameravao da ubije.

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.