pogled se najčešće usmeravao ka Berlinu. Nemačka je uglavnom preuzimala ulogu arbitra i bila adresa od koje se očekivalo rešenje. Danas vodeća evropska sila deluje ranjivije nego u bilo kom trenutku od svog ujedinjenja.
Trijumf neonacističke, proruske, ksenofobne krajnje desne Alternative za Nemačku na pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhaltu, a potom i u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji, nisu samo izborni uspesi jedne stranke. Oni su simptom mnogo dubljeg procesa - postepenog slabljenja političkog centra, koji je decenijama čuvao stabilnost nemačkog političkog sistema. AfD je uspeo da kanališe nezadovoljstvo birača ekonomskim usporavanjem, migracionom politikom i osećajem da političke elite više ne razumeju probleme običnih građana. Hrišćansko-demokratska unija (CDU) kancelara Fridriha Merca doživela je najteže poraze u svojoj posleratnoj istoriji.
Rezultati pokazuju da nezadovoljstvo više nije periferni fenomen nemačke politike. Razočaranje birača mejnstrim strankama sve više jača alternative na levici i desnici, dok se politički centar ubrzano osipa. Takva fragmentacija dodatno otežava donošenje odluka i potkopava kredibilitet vlade u Berlinu.
Za Brisel je to dodatno opterećenje jer Nemačka nije obična država članica. Ona je najveća ekonomija kontinenta i jedan od presudnih aktera u postizanju kompromisa među državama članicama. Slabljenje pozicije nemačkog kancelara kod kuće neminovno se odražava i na njegov uticaj u Evropi.
Upravo zato se u evropskim prestonicama sa zabrinutošću prati pad podrške Mercu i sve veća politička nestabilnost u Nemačkoj. Sve su glasnija upozorenja da bi uzdrmana nemačka vlada mogla da zakomplikuje pregovore o budućem budžetu Evropske unije i reformama evropskih institucija. Svaka unutrašnja kriza u Berlinu nosi potencijal da se prelije na ostatak kontinenta.
Slični procesi odvijaju se i na drugoj strani Rajne. Francuska se takođe suočava s političkom neizvesnošću i rastom ekstremnih snaga koje dovode u pitanje dosadašnji evropski kurs. Nikad od kraja Drugog svetskog rata lideri Francuske i Nemačke nisu bili istovremeno ovako politički oslabljeni.
Evropska unija se pritom nalazi u najtežem periodu od svog osnivanja. Peta godina rata u Ukrajini, kojem se ne nazire kraj, narušeni transatlantski odnosi, migracioni pritisci, konkurencija s Kinom i usporavanje privrednog rasta zahtevaju snažno i koordinisano liderstvo. U takvim okolnostima, politička previranja u Berlinu i Parizu prevazilaze okvire unutrašnjih prilika dve države. Takva situacija sve više otvara pitanje sposobnosti Evropske unije da donosi strateške odluke, postiže konsenzus i suočava se sa spoljnim pritiscima.
Nije više važno koliko će AfD osvojiti glasova na narednim izborima, koliko će još Fridrih Merc uspevati da održi vladajuću koaliciju na okupu i kakva će biti njegova politička sudbina. Mnogo je važnije šta će se dogoditi sa Evropom ukoliko njene dve najvažnije države nastave da gube političku stabilnost, koja ih je decenijama činila osloncem evropskog projekta. Upravo je to možda i najveći razlog za zabrinutost.
