Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Postizbori
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Postizbori

Lični stav

U neprekinutom (višegodišnjem) nizu jalovih pokušaja da strmopizde Vučića, majke opozicione invencije su pre izvesnog vremena lansirale ideju o predizborima, kao i sve prethodne - neoriginalnu.

Sama po sebi ideja nije loša. Predizbori - koji se u Americi sprovode unutar iste stranke - egzaktno pokažu koji kandidat ima 1. najveću podršu stranke i 2. najveće šanse da pobedi kandidata koji je pobedio na predizborima u konkurentskoj stranci. I na takvim, jednostranačkim izborima, bude podmetačina, jebačina, otimačina i letenja perja, mogu samo zamisliti - a ako ideja „zaživi“ i videti - na šta li će ličiti predizbori u vreći srpskih rogova.

Sve, međutim, kad bi se opozicioni rogovi složili, umnožili i obožili, pa izabrali jednog kandidata - što je apsurdna pretpostavka - rezultat bi bio gromoglasni prdež u čabar, što će reći glatki gubitak izborne trke i posledično naricanje da je Vučić pokrao izbore. Itd.

Problem Srbije - po svemu sudeći nerešiv - jeste to što na političkoj sceni, osim u čisto nominalnom smislu, nema suštinski demokratskih i neautoritarnih političkih stranaka. Fakat je da Vučić SNS-om vlada gvozdenom rukom, da tu demokratskog, dogovora, pregovora i prigovora nema, ali opsetimo se, recimo, kako je, kad se vaktile za mesto potpredsednika kandidovao Zoran Drakulić, vajni građanski demokrata, Referendumski Lopov, naprosto zabranio da se glasa za njega.

Ili recentniji, tragikomičniji slučaj Zorana Lutovca, koji je, suočen s mogućnošću da se u DS izglasa nešto mimo njegove volje, jednostavno odšrafio tablu s firmom DS-a i stranku odneo kući.

E sad, stavite prst na čelo pa se zapitajte. Ako su na političkoj sceni sve stranke, sa izuzetkom marginalnh partija i pokreta, autoritarne, populističke, nacionalističke i svetosavske, koja tu dobija - ona koja je najorganizovanija, (neselektivno) najpopulističkija ili one dibidus neorganizovane (ponekad, bogme, i nepostojeće) i toliko selektivno populističke da će biračko, recimo, telo Boškića Obradovića radije glasati za Vučića nego za Ðilasa, što podozrevam da u potaji i čini.

Nezadovoljstvo i užasnutost carstvijem Vučićevim uopšte nije toliko rašireno i opštenarodno koliko opozicione majke invencije insinuiraju, što uopšte ne znači da je zadovoljstvo masovno i opštenarodno. Naprotiv. Osim starleta - kojima je zadovoljstvo u opisu radnog mesta - i korisnika njihovih zadovoljstva, dakle novotajkuna, prekonoć obogaćenih džebraka i sl., svi su nezadovoljni. Uključujići i srednji ešelon SNS-a, koji, doduše, vidi lepe vajde od esenesovanja, ali dane provodi u strahu i drhtanju od mogućnosti pada u Visoku Nemilost.

To se u nauci zove stanje društvene entropije, koje proizilazi iz upornog opiranja da se uhvati koraka s duhom vremena i opetovanim pokušajima - svaki pogubniji od prethodnog - da se problemi reše oživljavanjem starih dobrih vremena, što je dvostruko apsurdno jer se vreme em ne može vratiti, em starih dobrih vremena nikada nije bilo. Tako vam je to.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track