Bilo je predvidivo da će u zemlji čija se vlast - demokratska, nota bene, ne Vučićeva - najozbiljnije nosila mišlju da Stejt departmentu uputi protestnu notu zbog neke stand up jebilude iz Arkanzasa koja se nešto posprdnula sa Srbima - javno izvinjenje češkog Tonge Nikolića, Miloša Zemana, za češko učešće u bombardovanju Srbije, izazvati cunami oduševljenja i slovenske osećajnosti.
Takođe je bilo predvidivo da će najviše oduševljen biti naš Najviši, koji je „poručio“ da srpski narod nikad neće zaboraviti izvinjenje Zemana i da „ta zahvalnost nikad neće prestati, ni njemu lično ni srpskom narodu, i da je Zeman možda prvi, ali ne i poslednji lider jedne zemlje koji će uputiti izvinjenje srpskom narodu zbog NATO bombardovanja 1999. godine“.
Zemanovo izvinjenje otvara vrlo lepu perspektivu, vrlo sličnu akciji „otpriznavanja“ Kosova, koja će - kad sve države (ili bar većina) otpriznaju lažnu državu - rezultirati povratkom južne srpske pokrajine pod suverenitet Srbije, kao što će se, kad se sve države učesnice u NATO bombardovanju izvine, bombardovanje smatrati nedogođenim.
Bratski češki narod, međutim, tj. njegova vlada, nisu se pridružili izvinjenju. Češki premijer Andrej Babiš je učtivo, kako to samo Česi umeju, rekao da se predsednikovo izvinjenje ima smatrati ličnim, ne državnim činom i, onako uzgred, podsetio češke i srpske narode i senate da je upravo Zeman bio predsednik vlade koja je jednoglasno rekla DA bombardovanju Srbije.
Češka je - promrsomudio je Zeman - u to vreme bila tek nekoliko nedelja članica EU, on, ko biva, nije mogao da nađe još nekoliko država da ga podrže u nebombardovanju Srbije, što je zajeb gigantskih razmera, jer da je Zeman našao još dva-tri Zemana, bombardovanja ne bi uopšte bilo, Kosovo se ne bi otcepilo, tako da ne bi bilo potrebe za otpriznavanjima i izvinjavanjima.
Bilo kako bilo, pred Zemanom je svetla budućnost u Srbiji i srpskim zemljama. Još ako bi mu se posrećilo da dobije Nobelovu nagradu (za bilo šta, najbolje - za koješta) i postane treći srpski nobelovac, našoj zajedničkoj sreći ne bi bilo kraja. I ovako mu predviđam Turneju, na kojoj će primati srpskorepublička, srbijanska visoka odlikovanja, bivati proglašen počasnim Srbinom i počasnim građaninom varoši serbskih, a lako bi mu se moglo dogoditi da, umesto Nobelove, bude nagrađen utešnom, andrićgradskom Andrićevom nagradom.
Od svih slovenskih naroda, Česi su najmanje skloni - moglo bi se, štaviše, reći da su dibidus neskloni - zasenjivanju prostote i ubiranju jeftinih poena, ali i među Česima se nađe poneki izuzetak poput Zemana. Besmisleno bi bilo zamerati mu pristanak na bombardovanje - mada je imao izlaz u vidu ostavke - jer je njegov uticaj na tu stvar bio ravan nuli, ali je isto tako besmisleno biti mu natprirodno zahvalan što se izvinio. Ja mu lično, kao srpskom prijatelju, navodim srpsku poslovicu - posle jebanja nema kajanja.
NE PROPUSTITE
