Ovako kako nam je danas, biće nam sutra, biće i prekosutra, biće - da ne nabrajam - jako dugo, sve dok onih između 60 zarez nešto do 90 zarez nešto % muškaraca i žena (deca ne glasaju) ne postanu slobodne ličnosti i građani, a ne - u zavisnosti od istorijske mode - višećelijski organizmi utopljeni u masu „radnog“ ili „nebeskog“ naroda. Napomena: u tih 60-90% spada najmanje 70% onih koji su čvrsto ubeđeni da im tu nije mesto.
Pročitavši naslov naše današnje kolumne, sigurno ste se zapitali kakve veze imaju klozeti i demokratija. Odgovor je - višestruke. Budući da je po stručnoj oceni Ljilje Smajlovićke moja neznatnost „čovek klozetskih metafora“, osećam se pozvanim da našu današnju kolumnu posvetim nekim demokratsko-klozetskim metaforama.
Idemo na stvar. Moji vršnjaci, malo stariji i malo mlađi, sigurno se sećaju horora koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka mučenike koje je priterala nužda sačekivao u klozetima naše zemlje ponosne. I to ne po vukojebinma. Sa izuzetkom nekoliko reprezentativnih hotela i kafana, svi beogradski kafanski nužnici bili su smrdljive, zapišane i zasrane (ponegde do članaka) rupe, a šampioni su bili klozeti „Manježa“ i „Zore“.
Posebno veliki problem - da ne kažem baš gorući - bila je velika nužda. Zašto? Zato što u klozetima nikad nije bilo toalet-papira. Nestašica? Ma jok. Kafanski menadžmenti su uredno ostavljali toalet-papir u klozetima, a gosti kafana „Manje“ i „Zora“ - koji su, inače, za kafanskim stolom vodili filozofske razgovore - uredno su ga krali i odnosili kućama.
Kakvo je stanje bilo u nužnicima na Ibarskoj magistrali i po srpskim kasabama, o tome bih mogao danima da vam pričam, ali strah me je da se tankoćutna Smajlovićka ne struni, pa da joj posle saljevaju stravu. Nije to, uostalom, ni tema naše današnje kolumne.
Naša tema je pitanje od 1.000.000.000 sendviča: kakva je drugačija politika mogla nastati u društvu koje u prestoničkim kafanskim klozetima gaca po govnima nego politika teških sranja. Izađimo iz nužnika na ulice, pa se zapitajmo - kakav je mogao biti urbanizam u prestonici u kojoj je usred centra, na Slaviji, decenijama zjapila deponija isluženih šporeta i mrtvih mačaka - oni sa dužim pamćenjem setiće se Mitićeve rupe.
Iliti poetski rečeno - nema demokratije i dobre politike dok se ne obriše dupe. Opšta kultivisanost počinje u nužnicima. O koristima urednih nužnika za istoriju i život mogao bi vam, recimo, puno reći kralj Milan, koji umalo nije izgubio glavu u pokušaja atentata govnima. Pretesterisala mu složna braća daske u klozetu čučavcu, jedva je živu glavu izvukao, što se ne bi dogodilo da su klozeti - a bilo im je već vreme, to je kraj XIX veka - bili sagrađeni po evropskim standardima. I druge bi stvari krenule nabolje.
Već izvesno vreme stvar sa klozetima stoji neuporedivo bolje, zapravo odlično. Na klozete poput onih iz „Zore“ i „Manježa“ nemoguće je više naići ni po kasabama i vukojebinama. Zaključak. Srbi su naučili da seru. Još samo da nauče da prestanu da prave sranja.
NE PROPUSTITE
