Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: I posle Tita - Draža
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: I posle Tita - Draža

Lični stav

Najpre da odgovorimo na pitanje od tri sendviča - koje se lažno predstavlja kao pitanje od 3.000.000.000.000.000 sendviča - kako je došlo do toga da se Josip Broz, a.k.a. Tito, praktično niotkuda pojavi u prestonici zemlje zlatnog pravoslavlja, da tu zasedne, da žari i pali do smrti, da posle smrti bude ožaljen i oplakan kao faraon, da bi samo nekoliko godina potom svi Srbi, sa izuzetkom generala Mirkovića, stali da ga zovu „Broz“ i da ga napušavaju na sav glas.

Evo kako je to bilo. Tokom Drugog svetskog rata naši karadušmani, Englezi, imali su akreditovane vojne izaslanike i pri NOP, kod Tita, i kod Draže, pri Kraljevoj vojsci u otadžbini, u narodu poznatijoj kao četnici.

Po svom pragmatičnom običaju, Englezi su sve vreme procenjivali šta je za Ujedinjeno Kraljevstvo probitačnije: da li da, kad rat završi, „podrže“ NOP ili četnike. Pragmatične kakvi su, savršeno ih je boleo qwrz ko će uzeti stvar u svoje ruke i šta će raditi u Jugoslaviji. Interesovao ih je samo britanski interes.

Pa da, podli Albion. Ne, nego pametni Albion. Tako se to radi u ozbiljnim politikama, uvek se igra na više karata, ako je moguće, i na više stolova, nikad u sve pare i va bank, kao što rade luzeri poput nas, pa se posle vade da im je neko sipao drogu u piće.

Elem, sve do 1943. Englezi su igrali na dva stola. I na Titovom i na Dražinom. Prelomili su tek kada je đeneral nekom zgodom - treba li uopšte reći dobro naćefleisan - razočaran što mu Englezi nisu ispunili neku želju, pred šefom britanske misije pri četnicima rekao da posle rata „slovenski narodi treba da se ujedine i povedu rat protiv Zapada.“ (Ako vam đeneralova izjava zvuči poznato, to je zato što je još uvek u opticaju.)

To je promptno dojavljeno „tamo gde treba“ i đeneral je istog trenutka bio streljan, samo je - kao u Andrićevim romanima - sačekao izvesno vreme da dođe njegov red za streljanje. Englezi su đenerala pustili niz vodu, a poverenje (i sve što uz njega ide) bezrezervno poklonili Titu i NOP. Da li su verovali Titu i NOP? Ma jok. I to s dobrim razlogom nisu verovali. Ni Tito ni NOP nisu Englezima mislili ništa bolje nego Draža, možda su im mislili i gore, ali - za razliku od Draže - nisu trčali pred rudu, nisu igrali za raju, nisu zanemarivali taktiku i zato nisu završili u nižerazrednom Vratniku, tj. u Lisičjem potoku, po kome veseli Homen još uvek traži đeneralov grob.

Sada prelazimo na teren tzv. virtualne istorije. Verovatno se pitate šta bi bilo da se đeneral nije olešio, pa se izlanuo pred šefom britanske misije. Najverovatnije bi sve bilo isto. Englesko „tamo gde treba“ je dobro znalo šta đeneral (i oni iznad i iza đenerala) misle. Znali su, naime, da đeneralov primarni ratni cilj nije borba protiv okupatora, nego borba za „veliku Srbiju“, za koju - iz razloga podastrtih u onomađašnjoj kolumni - Englezi nisu hteli ni da čuju. A ako baš insistirate šta bi bilo da su se Englezi zajebali u računu pa ipak podržali Dražu, znajte da bi u tom slučaju sve bilo isto, samo što bi 1991. bila 1951.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track