Dramaturgija elite je komplikovanija nego što sam u prvi mah mislio, sledstveno će danas dobiti i nastavak a - ko zna - možda preraste i u mini-serijal, što se lako može dogoditi posle prašine koju će podići moja uvodna izjava, koje evo:
Opozicija, ovakva kakva je, skupa sa svojom ideološkom komisijom, „Utiskom nedelje“ i svojim medijskim agitpropima, mnogo je veća (na momente pomišljam i nesavladiva) prepreka modernizaciji, demokratizaciji i liberalizaciji Srbije nego što je Vučićevo Visoko Carstvije.
Evo zašto. Kao što sam ovde desetinama, možda i stotinama puta objašnjavao, Carstvije Vučićevo je modernizovana (brža, jača, bolja) varijanta famozne drevnoradikalske politike „narodne države“, koja u Srbiji vlada onoliko dugo koliko je Srbija stara, minus tri i po godine vlade Milana Piroćanca i dve i kusur godine vlade Zorana Ðinđića.
Stvar sa „narodnom državom“, anahronom još u začetku, s vremenom je, kao i svi zatvoreni sistemi, zaglavila u jezivoj društvenoj entropiji, kojoj privid nekakve dinamike daju danonoćna prepičkavanja, pičkaranja i besomučna reciklaža istoricističkih dubara i mitologema.
Moja decenijska istraživanja bespuća srbske povijesne zbiljnosti, kao i svakodnevna iskustva života u Srbiji, pružila su mi obilje dokaza za tezu da ne samo što „naš narod“, u formatu kakav je, koji se ič nije promenio od polovine XIX veka, „izistinski“ želi narodne vlasti kakve redovno i dobija, nego da su takve vlasti jedine u stanju da unesu koliko toliko reda u opštenarodni haos.
Da je stvar završila u slepoj ulici - a da može završiti na crnjem i gorem mestu - čini mi se da je na počecima Carstvija Jego bio svestan i Visoki Vučić, koji je spočetka - svestan manjkavosti svojih kadrova koji rešavaju sve ili ništa, odašiljao dimne signale da bi za srpsku istoriju i život bilo korisno da u Visoku Vladu uđu, a da na neke odgovorne funkcije zauzmu sposobni kadrovi bivšeg režima i Druge Srbije u celini.
Neke osobe od (sada već uglavnom bivšeg) integriteta kao da su bile spremne da prihvate Vučićevu ruku pomirenja. Vesna Pešić, npr. I moja neznatnost je takođe podržala Vučićeve primiritelne napore. Na momenat je izgledalo da bi stvar mogla krenuti nabolje, ali tada su na scenu stupili bivša vlast, današnja pseudoopozicija i „Utisak nedelje“, koji su - svako iz svojih razloga - dokonali da je za njih probitačnije da Vučić ostane u radikalskom formatu nego da, zajedno sa onima koji to hoće, poradi na uređenju Srbije.
Ubrzo je pukla tikva i između Vučića i Vesne Pešić, zahvaljujući tome što je Vesna zapala u prelest i pomislila da će preko Vučića moći da vlada Srbijom kao što je Amfilohije bio naumio da vlada Crnom Gorom preko Krivokapića, što bi bio i učinio da nije potegao pa umro. A imao je vala rašta i umreti jer je doživeo da mu o godišnjici smrti dirljiv nekrolog napiše moj ex karadušmanin Ðole Vukadinović.
NE PROPUSTITE
