Ima tome više od deset godina, još je bio vakat Carstvija Tadićevog, otkako sam napisao da je za pronicanje u suštinu srpskih političkih zavrzlama i stranputica mnogo probitačnije pribeći psihologiji kolektivnog nesavesnog Karla Gustava Junga nego političkim teorijama i filozofijama.
K. G. Jung je vaktile napravio revoluciju u psihologiji otkrivši da neurotične ličnosti (ja dodajem: i društva) u stvari ne žele da se izleče od svojih neuroza jer im neurotične tegobe skreću pažnju sa stvarnih problema o kojima iz ovog ili onog razloga ne žele (ili ne mogu) da misle.
Jung je bio decidiran: neurotičari sami stvaraju svoje neuroze, neki od njih, kad ih muka pritisne, piju praškove i odlaze kod terapeuta, ali neurozu brane svim raspoloživim sredstvima. Po cenu da završe u psihozi.
Tema naše današnje kolumne je neurotična (na momente i psihotična) reakcija na Carstvije Vučićevo koje će uskoro proslaviti deseti rođendan, a na koje i moja neznatnost ima sijaset primjedbi. Gledajući šta se radi po zemlji Srbiji, neki bi Marsovac - ne onaj moj, on je upućen u stvar - lako mogao pomisliti da je Vučić došao niotkuda, na vlast se uspentrao državnim udarom, ukinuo medijske slobode, zaveo klijentelistički sistem vladavine i sada žari, pali i muči koga stigne.
Možda se pitate gde je tu neuroza. Evo gde. Neurotičnim povikama na Vučića srpski neurotičari - koji si laskaju da su bolji deo Srbije - skreću pažnju s pravog problema, koji ni u noćnim morama ne žele da vide. Ne žele, recimo, da vide da Vučić & Co nisu pali iz vedra neba, da su tu od početka višestranačja i da su dvadeset i dve godine neodustalno drali opozicione klupe i kopali i rukama i nogama da se dokopaku Carstvija.
Na kraju su u tome i uspeli, ali ne zahvaljujući kvalitetu svoje politike, nego zahvaljujući tome što su demokratsko-liberalne politike od 2003. naovamo sve ubrzanije gubile liberalno-demokratski potencijal i Srbiju mic po mic vraćale na fabrička podešavanja, što će reći na jeftini populizam, mrsomuđenja o identitetu, lepoj slici kojoj su Arnauti iskopali oči i tsl.
Ja obično odgovornost za situaciju - u kojoj politička i parapolitička zbivanja u Srbiji sve više liče na vašar u Rumi - u tekstovima pripisujem Koštunici i Tadiću, ali to je samo uopštavanja radi; ta su dva svata, konačno, bili samo portparoli mastemajndova iz sive zone. Suštinska odgovornost pada na „bolju Srbiju“, koja je istim rečima kao o Vučiću, ako ne i gorim, govorila o Ðinđiću.
To je Ðinđiću i presudilo. Tek kad su videli da Ðinđić nema nikakvu podršku i da je masovno omražen, Koštuničini (možda i Tadićevi) mastermajndovi su izdali komandu - pali.
Zašto je bolja Srbija - nabijem je, btw, na qwrz - urlikala na Ðinđića? Eh, zašto. Zato što im u roku od tri meseca nije omogućio bolji život, direktorske pozicije, stanove na mukte itd. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
