Razdvojiti bitno od nebitnog, prevideti neku tupoumnost, ignorisati neku budalaštinu, prećutati nešto što ne treba ni čuti, sve su to u Srbiji nemoguće misije, a uzgred i glavni uzrok ogromnog napretka svakovrsnih nebitnosti, tupoumnosti i nečuvenosti.
Hajde zato da razmotrimo aferu „Čaušesku-Vučić“ da bismo bar nešto razaznali u gustom oblaku pičkinog dima koji obavija Srbiju. Pravno posmatrano - a ne vidim razloga da se ta stvar drugačije posmatra - u Markovićevom intervjuu nema ništa sporno. Reći (citiram po sećanju) „bilo bi dobro da Vučić ima na umu slučaj Čaušesku“ je, ako mene pitate, infantilan pokušaj zastrašivanja omraženog podastiranjem dokaza mržnje, ali nije krivično delo.
U svakom slučaju, ako pomen reči „Čaušesku“ i „streljanje“ treba da izazove nečiju pozornost, onda to treba da bude pozornost javne tužibabe - koja se nije oglasila - nikako neke popečiteljke ili premijerke. Koje, uzgred, vrlo dobro znaju 1. da Goran Marković nije čovek ubilačkih namera i 2. da u delu javnosti kojoj Marković izjavljuje ljubav dokazivanjem mržnje niko nema muda da ispali metak ni iz pištolja ćoravca, da ne pominjem teže naoružanje.
Što opet ne znači da u Srbiji nema sivih zona i sivih ljudi ko zapeta puška spremnih da izdaju naređenje za odstrel, ali te zone i ti ljudi prvo pucaju, tek potom dokazuju mržnju. Videli smo to, ne tako davno.
Darija KT, dakle, dokazuje ljubav prema Visokom Mestu - a uzgred i frapantnu sličnost sa Hegelovom piljaricom - tako što napušava Gorana Markovića. Inače, ništa lično. Za tačnost informacija garantujem.
Toliko o tome. Pogledajmo sad kakva je bila reakcija dela javnosti kojoj je Marković dokazao mržnju. Burna. Kao da je u najmanju ruku, umesto bezveznog lupinga Hegelove piljarice - pardon dr DKT - Frenki Simatović lično izdao katil ferman za Gorana Markovića.
Lepo je rekao onaj moj namćorasti drug iz Kanade (koji više ne dolazi na odmor u Srbiju): „Nema boljih ljudi od Srba pod uslovom da dobrota ne zahteva napor i da ništa ne košta“. Budući da davanje podrške i moralno paničenje ne zahtevaju nikakav napor i da ništa ne koštaju, proglašeno je „zbijanje redova oko Gorana Markovića“, a potom je usledilo grdno ibretenije i serija jadikovki, kao da je Markovića oplajpičio lično Hegel, a ne Hegelova piljarica.
Prepustimo mi aferu njenim tokovima, pa razmotrimo šta bi, recimo, bilo ako bi Vučić ozbiljno shvatio Markovićevo drugarsko upozorenje i u nameri da izbegne sudbinu konduktora podneo ostavku na sve funkcije i otišao na neku „egzotičnu destinaciju“?
Da li bi neka neočekivana sila učinila da se napravi razlika između bitnog i nebitnog, da li bi tupoumnosti ostajale ispod radara i bi li neka budalašatina ostala prećutana? Mnogi (misle da) misle da - da. Žozef de Mestr misli drugačije. „Stepen slobode koji se jednom postigne“, kaže De Mestr, „više se nikada ne može vratiti na stepen niže“, „ali“, takođe napominje De Mestr, „kad se prilika za oslobađanje propusti, nova se retko ukazuje“. Ali o tome sutra.
NE PROPUSTITE
