Kad je ono DSS, s Koštunicom na čelu, spao ispod cenzusa i prdnuo u čabar, iako je zasmrdeo do neba, momentalno sam zapao u umiljenje. (Ako ne znate šta je „umiljenje“, pitajte Koštunicu. On se razume u pravoslavlje.) Koštuničin odlazak u mirovinu sam privideo kao definitivni odlazak cincarsko-kalburske čaršije u ropotarnicu istorije. Ali sam se zajebao u računu.
I ne samo da sam se zajebao u računu, nego sam Referendumskog Lopova uskoro počeo praviti od blata, kao što sam, iako sam je žestoko plajpičio, od blata počeo vajati Ljilju Smajlovićku. Kao što sam - kad je i on smenjen - od smese govana i blata počeo praviti Smajlovićkinog naslednika na Politikinom tronu, tzv. Rakića.
Otac te sunovratne trajektorije - ni involucija nije prejaka reč - te rđave beskonačnosti srozavanja sa zla nagore, nije niko drugi do Vojislav Koštunica, rezervni Milošević, zagonetna ličnost, bez boje, ukusa, mirisa i energije, koja je - sami bog zna kako - svaki zametak napretka sasecala u korenu pravdajući tu opstrukciju potrebom za „državnim kontinuitetom“.
Što bi samo po sebi bilo za pohvalu pod uslovom da je država Srbija postojala. Ali (osim čisto formalno) nije postojala. Bilo je to međunarodno priznato, temeljno razvaljeno Mačje Jebalište, sigurna kuća za ratne zločince, poreski raj za lopove, muljatore i jurodivce svih boja.
Referendumska Lopuža je čak i takvu, do temelja sjebanu državu, dodatno sjabala nekolikim državnim udarima koji su glatko prošli ispod radara tzv. demokratske javnosti. (To je, uzgred, razlog što svako malo uskliknem „udri, Vučiću“ i što negodujem što Vučić ne udara.)
Taj i takav Koštunica bio je klerofašista s dna kace, ali s ljudskim likom. U strogoj diskreciji. Nije on, naravno, imao ništa protiv da se zapali poneka džamija - šta džamija, nije žalio ni Beograd - pa da skriven u nekom mutlaku uživa u osveti srpstva. Ali nije javno huškao na paljevine i nije se lično pojavljivao s bakljom u ruci.
Da ne dužim. Vratimo se na moj zajeb u računu. DSS, naime, nije otišao u ropotarnicu istorije iz prostog razloga što iz te ropotarnice nikada nije ni izašao i što je raznoraznim hokuspokusima mic po mic Srbiju doveo na ivicu istorijske ropotarnice. Ali je došlo do smene generacije. Cincarsko/kalburska čaršija raspolaže neiscrpnim subhumanima resourceima.
Mislio sam: „Dobro de, istorija se ponavlja - to je poznato - ali zašto se ponavlja Koštunica?“ Tako sam mislio zato što novi (doživotni) predsednik DSS liči kao jaje jajetu na Koštunicu iz mlađih dana. Je l’ vidite vi šta je tradicija? U DSS se s kolena na koleno ne prenosi samo sumanuta politika nego i blentavi izgled.
Ali izgleda da se orijentalno lukavstvo nije prenelo sa oca Koštunice na sina Jovanovića. Ono što je Koštunica radio u potaji, koristeći huligane i Udbu, Novokoštunica radi otvoreno. Bez rukavica. Tako je DSS omladina organizovala polunasilan protest protiv manifestacije „Mirdita, dobar dan“ pod parolom „Mirdita, laku noć“. Laku noć, pameti.
