Postoje decenije u kojima se desi tek nekoliko nedelja ili meseci istorije, a postoje i nedelje i meseci u kojima se dese čitave decenije istorije. Mi živimo upravo u vremenu kada se od početka ove „vatrene“ 2022. godine, kineske godine Tigra, desilo više istorije nego u čitavim „dosadnim“ decenijama, poput blaziranih 70-ih godina 20. veka, kada su velike sile bile u detantu, odnosno u fazi „popuštanja napetosti“, da vaskolikom narodu prevedemo ovaj diplomatski izraz. Mastermajndovi koji su tada brinuli o ravnoteži sveta, poput čuvenog američkog diplomate Henrija Kisindžera, očigledno su svoj posao radili prilježno i minuciozno, upravljajući krizama taman toliko da svet ne ispadne iz žleba.
Od tada je proteklo mnogo vode, a bogami i krvi u raznim svetskim krizama i konfliktima poznog 20. i ranog 21. veka, i danas živimo u vremenu u kojem je svet definitivno blizu da ispadne iz žleba, što se, na sreću, još nije desilo, jer bez obzira na to koliko smo im blizu, „crvene linije“, nakon čijeg prelaska definitivno nema povratka, još nisu pređene. Međutim, bez obzira na to što „crvene linije“ još nisu pređene, ne prestajemo da im se približavamo i zato se, na primer, tokom dva dana ove ili naredne godine može desiti više istorije nego u prethodnih deset.
Pravo svedočanstvo za prethodnu tezu je što se u našem vremenu otvorila rubrika „prvi put u istoriji“, odnosno imamo niz događaja koji se nikad ranije nisu desili otkad je sveta i veka. Velika Britanija je prvi put u istoriji dobila premijera azijskog porekla, a Italija prvu put u istoriji ženu kao osobu koja vodi vladu. I dok je prethodna statistika, koja računa sa poreklom, polom ili danas-sutra eventualno nekim drugim manje bitnim „iznenađujućim“ svojstvom aktera svetske politike (jer poreklo, pol ili rasa nikako ne mogu biti pravi odraz nečije vrednosti ili bezvrednosti) bezazlena, imamo tu i neke mnogo bitnije stvari koje bi eventualno mogle ući u rubriku „prvi put u istoriji“.
Tako nam prvi put u istoriji preti opasnost da čitavu zemlju obrišemo pritiskom na nekoliko dugmeta, što nije bilo aktuelno čak ni u vreme takozvane kubanske raketne krize iz 1962, kada su sile ipak raspolagale skromnijim i manje sofisticiranim nuklearnim arsenalom nego danas. Takođe, prvi put u istoriji nam preti opasnost od direktnog sukoba Rusije i Amerike, odnosno NATO, i to ne nuklearnim već moguće i „samo“ konvencionalnim naoružanjem. Prethodne dve stvari su povezane i verovatno će se rešavati u paketu.
Kad je reč o drugoj od njih, valja napomenuti da SAD i Rusija nikada u istoriji nijedan metak, a kamoli raketu, nisu opalile jedna na drugu direktno. One su učestvovale u nizu tzv. posredničkih ratova, gde su se tukle preko drugih, ali nikad neko sa zvaničnim oznakama jedne od ovih država nije dejstvovao direktno protiv druge, jer one nikada nisu bile zvanično u ratu. Štaviše, to su retke dve sile koje su mirno trgovale ogromnu teritoriju, malo manju od Evrope, onda kada je Rusija prodala Americi Aljasku. Tako da, ako je suditi na osnovu iskustva, neće biti direktnog sukoba Rusije i SAD.
No, kad je reč o eventualnom nuklearnom sukobu, o tome niko nema baš nikakvo iskustvo iz prošlosti na osnovu kojeg bi se moglo suditi o sadašnjosti.
I to je ono što je najveći problem.
NE PROPUSTITE
