Veliki nemački filozof Imanuel Kant je pre nešto više od dva veka objavio neveliki spis „O večnome miru“, u kojem je izložio viziju miroljubivog sporazumevanja nacija, koje bi trebalo više da trguju, a manje da ratuju. Ovaj spis je s vremenom postao jedan od stubova ideje o stvaranju međunarodnih institucija koje bi trebalo da služe miru i da na njega podstiču različite države, te je ova ideja bila utkana u razne organizacije koje su imale poslužiti svetskom miru, od Lige naroda pre Drugog svetskog rata sve do Ujedinjenih nacija, osnovanih nakon ovog velikog rata, a koje traju sve do dana današnjeg.
No, jedno je teorija, a drugo je praksa. Kako praksa pokazuje, državama i nacijama je prilično teško da se ostave rat(ov)a i da svoje sporove rešavaju miroljubivo, te one i dan-danas, baš kao i nekad, mimo svih pokušaja filozofa, svetitelja i ostalih blagorodnih duša, svoje probleme rešavaju i oružanim putem. To je lepo opisao jedan drugi mislilac, Rus Lav Tolstoj u svom epskom romanu naslovljenom kao i ova kolumna, u kojem je opisao fatalizam istorije i zakonitosti kojima se ona rukovodi, a u kojoj su ratovi jednako „zakonomerni“ kao i mirovni sporazumi. I to nije sporno.
Ono što može biti sporno je kada se toliko nagnemo na jednu stranu, bilo rata, bilo mira, da ne vidimo realnost. A ona kaže da se nakon svih ratova, velike sile dogovaraju i dele „kolač“ na ovaj ili onaj način. Tako je bilo i nakon tzv. napoleonovskih ratova u 19. veku o kojima je pisao Tolstoj, tako je bilo i nakon Prvog i Drugog svetskog rata, tako će biti i nakon aktuelnog rata u Ukrajini i niza drugih malih „svetskih ratova“ danas.
Stoga mudrom čoveku, a pogotovo državama koje žele da budu mudre, ostaje da sve trenutne ratove posmatraju iz perspektive nekog budućeg mira, koji će pre ili kasnije nastupiti. Stratezi to rade „po difoltu“ jer im je to posao, a tako bi najmudrije bilo da se ponaša i javno mnjenje, pogotovo u onim državama poput Srbije, koje žele da ostanu izvan najnovijih globalnih tarapana, što nije nemudro, imajući u vidu kako su se one uvek ranije „prelivale“ na Balkan. To znači da se treba ostaviti navijačkih strasti kada je reč o Ukrajini ili Iranu, Severnoj ili Južnoj Koreji i jednostavno gledati svoja posla. U toku je Mundijal pa ko želi da navija neka uzme šal i pivo, pa neka udari po ovom ili onom timu i „mrskim“ nam „dušmanima“, ali isključivo onima koji nose kopačke i štucne. Zato je Mundijal i izmišljen, da se ljudi tu malo istresu i da se vrate normalnom životu bez šalova i betoniranja pivom.
Jer ovaj ili onaj rat će pre ili kasnije zameniti ovaj ili onaj mir i „dil“ velikih, što će sve koji su se zaleteli sa šalom da podrže ovu ili onu zaraćenu stranu vratiti na zemlju i odrediti im na toj zemlji mesto pod suncem. Globalni uslovi su takvi da teško možemo očekivati neki konačni mir u Ukrajini, a tek bi ga bilo naivno očekivati na Bliskom istoku ili u Korejama, koje „gore“ već više od 70 godina. Ali pre ili kasnije će se doći do nekog primirja na raznim neuralgičnim strateškim tačkama.
Šta to znači primirje? To znači da tamo gde se puca prestane da se puca, a da tamo gde se ne puca ne počne da se puca i da svako ima koordinate do gde mu je tzv. linija razgraničenja, koja će sačekati neka srećnija vremena da dobije svoj konačan pravni status.
Nije to baš malo u opasnom svetu u kojem živimo.
NE PROPUSTITE
