Ovaj tekst pišem 29. novembra, na Dan republike, koji je u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji bio jedan od najvećih državnih praznika i koji se slavio sve dok 2002. nije ukinut odlukom Savezne skupštine.
Ovaj dan obeležavao se na dan kada je održano drugo zasedanje Avnoja, 1943. godine u Jajcu, kada je, pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, doneta odluka o formiranju federalne države Jugoslavije, kao i ustavotvorne skupštine 1945. godine, kada je ta država dobila i naziv Federativna Narodna Republika Jugoslavija. Od 1997. godine 29. novembar se obeležavao kao dan kada je Jugoslavija prestala da bude monarhija i postala republika. Oni stariji od 1982. godišta pamte ga i po tome što su se na taj dan dobijale pionirske marame, po školskim priredbama, oni još stariji po tome što se tog dana dodeljivalo ordenje i održavale se svečane akademije, a mnogi i po skoro pa obaveznom svinjokolju, koji se širom Jugoslavije organizovao baš tada, verovatno zbog dva neradna dana i činjenice da su mnogi radnici tada putovali u svoja rodna mesta.
Budući da pripadam poslednjoj generaciji koja je dobila pionirsku kapu i maramu, položila pionirsku zakletvu i dala „časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije i biti veran i iskren drug koji drži datu reč“, imala sam tu sreću da iskusim i ono što se tada sa decom radilo. Neko će reći da se radi o komunističkoj indoktrinaciji, jednoumlju, represiji, autokratiji i zloupotrebi dece. A ja ću reći da smo tada imali časove razredne nastave na kojim su nas zaista učili kako da poštujemo jedni druge, kako da pomognemo onima kojima je pomoć potrebna, kako da ne mrzimo nikoga, kako da poštujemo jedni druge, kako da postanemo pristojni, empatični i odgovorni odrasli ljudi. I sve vrednosti kojima su nas tada u zlom komunizmu učili zapravo jesu univerzalne vrednosti, prihvaćene u današnjem svetu - bratstvo i jedinstvo, ma kako to sada arhaično i prevaziđeno zvučalo, zapravo jeste dobra ljudska vrednost, vera u to da su svi ljudi jednako važni, ravnopravni i da među njima treba da postoje zajedništvo, solidarnost i međusobna podrška.
Umesto toga, današnja deca, oslobođena od komunističkih stega, nemaju gotovo pa nikakav osećaj toga, niti postoje podsticaji da se takve vrednosti kod njih razviju. Umesto toga, oni danas premlaćuju jedni druge, fizički nasrću na nastavnike, nemaju nikakvog poštovanja jedni prema drugima, prema školi, prema nastavnicima, nikakvog osećaja pripadnosti, solidarnosti, pa čak ni osnovne ljudskosti jednih prema drugima.
Istina je, međutim, da ma koliko prevaziđen onaj sistem bio, u njemu se neko bavio decom, u njemu se neko trudio da deci usadi osnovne vrednosti ljudskosti i empatije, u njemu su postojala sistemska rešenja da se ovakve stvari ne dešavaju. I zato, ne pozivam da se to vrati, daleko od toga, pozivam da se nešto uradi po tom pitanju. A ako u svojoj ne tako davnoj prošlosti imamo primer iz koga bi se određeni delovi mogli primeniti i na današnji strašan problem sa kojim se suočavamo, verujem da smo u obavezi da i to uzmemo u obzir. Pa makar bio iz zlog komunizma.
NE PROPUSTITE
