Predsednik Aleksandar Vučić je u svom obraćanju naciji rekao nekoliko veoma značajnih i velikih stvari. Konačno je javnost saznala šta je sadržaj čuvenog nemačko-francuskog predloga za Kosovo. U petak, prilikom sastanka Vučića i „velike petorke“, izaslanika EU, SAD, Nemačke, Francuske i Italije, saznalo se da nemačko-francuski predlog više nije samo nemačko-francuski, nego da je postao zvanična politika Evropske unije, zajednički zahtev EU, SAD i zapadnih demokratija i, po svoj prilici, ponuda koja se vrlo teško odbija. Nekoliko dana nakon toga, saznali smo šta u tom predlogu i piše. Iznenađeni su samo oni koji su do sada obmanjivali javnost i oni koji su potpuno neupućeni. Isto tako, neozbiljno će se u ovoj situaciji ponašati samo oni koji nemaju osećaj odgovornosti ni prema građanima ni prema svojoj zemlji.
U predlogu piše sve ono što je svako ko se u proteklih nekoliko godina susreo s bilo kojim zvaničnikom neke demokratske zemlje mogao očekivati. Predsednik je saopštio da je Srbija ucenjena i da će, ukoliko ne prihvatimo predlog, evropske integracije biti zaustavljene i investitori napustiti Srbiju, a da će cenu toga plaćati građani. Ove reči predsednika ne smemo shvatiti olako. Jasno je da Evropa ima svoje interese, svoju političku agendu, da se u ratu u Ukrajini ceo demokratski svet svrstao na jednu stranu i da je Srbija odlučila da ostane na onoj drugoj, pogrešnoj i da je strpljenje Evrope pri kraju. I ima neke kosmičke pravde u tome što će upravo oni čija je katastrofalna politika devedesetih dovela do gubitka Kosova u ratu sa celim svetom 1999. biti ti kojima je zapalo da to pitanje i reše. Svakako da je politika devedesetih najzaslužnija i za to monstruozno bombardovanje i za sve što je usledilo. Onog momenta kad su počele da isplivavaju prve hladnjače prepune leševa iz Dunava, izgubili smo pravo da tvrdimo drugačije. I ne treba žaliti Vučića zbog toga što je, kako kaže, imao tešku nedelju i zbog toga što je Srbiji napad Rusije na Ukrajinu teško pao. Treba dobro sagledati šta je sa odgovornosti i obavezama prema građanima. I to je osnovni zadatak opozicije u ovom momentu.
Ne da se takmiči među sobom ko će biti veći opozicionar, veći Šešelj i veći Kosovac, nego da sagleda šta je s njenom odgovornosti prema građanima, svojoj politici, svemu onome za šta se zalagala i da isključivo kroz tu prizmu sameri situaciju. Jer francusko-nemački predlog nije Vučićeva politika. On je, zapravo, sve ono protiv čega se Vučić borio ceo svoj politički život i nešto što doživljava kao ucenu, katastrofu, moranje, najgori mogući scenario i licemerje Zapada. Sad je na opoziciji da proceni da li će i ona biti licemerna. Da li će se stideti svoje politike ili će biti dovoljno zrela da vidi priliku, najpre za Srbiju da izađe iz začaranog kruga u kom se nalazi već decenijama i krene napred, ili će nastaviti da skreće udesno i čudi se što se i sama vrti u krug. Govorim ovde o demokratskoj, proevropskoj opoziciji. Ona desničarska i proruska će postupati po već utvrđenom scenariju. Proevropske demokratske stranke već jednom su odlučile da igraju po ruskoj zamisli i svrstale se uz ove ekstremne desničare. Sada imaju priliku da se svrstaju uz građane koji ih podržavaju i uz prijatelje demokratije u Srbiji iz EU. Da li će to uraditi, samo od njih zavisi.
NE PROPUSTITE
