Sve strateške bitke u svetu i u istoriji vode se zapravo uvek između tek nekoliko stotina ljudi koji umeju da strateški razmišljaju i deluju. Napoleon i njegovi maršali, Kutuzov i njegovi generali, Čerčil i njegov ratni štab u podrumu Dauning strita, De Gol i njegovi „slobodni Francuzi“, Kisindžer i njegov Savet za nacionalnu bezbednost. Ovi „ljudi posebnog kova“, kako se to nekad govorilo, imaju dovoljno velike lobanje da u njih stanu planovi, karte, brojevi i odnosi snaga, te su oni ona realna svetska inteligencija koja, ranije, kao i sada, igra različite strateške igre - poker, šah ili pingpong.

Tako su, na primer, napoleonovski ratovi krajem 18. i početkom 19. veka bili zapravo nadmudrivanje između tek nekoliko velikih komandanata i njihovih pratećih strateških svita - Bonaparte, Kutuzova, Velingtona, Blihera, Suvorova - koji su se borili i iznenađivali jedan drugoga od Marenga, prve velike bitke tih ratova, sve do Vaterloa, na kojem je Napoleon dobio konačni udarac. Najkrvavija i presudna bitka tih ratova bila je ona kod Borodina, za vreme Napoleonove ruske kampanje, u jesen 1812. godine, kada ga je Kutuzov namamio u malo selo nadomak Moskve, borio se sa njim žestoko uništavajući njegovu živu silu, da bi se konačno povukao. Napoleon je formalno dobio tu bitku jer se Kutuzov povukao, ali je u toj Pirovoj pobedi izgubio glavninu svojih najboljih trupa i nekolicinu najboljih generala. Pri tome je učinio fatalnu grešku što nije dozvolio svojoj gardi da goni Kutuzova kada se povukao i da ga konačno uništi, što mu se vratilo kao bumerang nekoliko meseci kasnije, kada će njegovi zimom okovani vojnici trpeti partizanske napade Kutuzovljevih trupa. S druge strane, Kutuzov je izvukao pouke iz nekoliko godina ranije bitke kod Austerlica, kada je, uviđajući konfiguraciju terena, bio redak koalicioni komandant koji nije bio za to da se Napoleon obilazi sa desnog krila, ali ga ruski car Aleksandar I nije poslušao, terajući po svom, prepuštajući Bonaparti da ih tu dočeka na volej.

Bitka kod Bahmuta trenutnog rata u Ukrajini liči na bitku kod Borodina u strateškom smislu, iako je druga trajala samo jedan dan, a ova prva se razvlači evo već mesecima. U njoj Ukrajinci biraju između dva loša rešenja - da prepuste Bahmut i omoguće ruskim snagama da krenu dalje ka Kramatorsku i Slavjansku, strateški važnijim gradovima od samog Bahmuta - ili da brane Bahmut i da u njemu izgube toliko žive sile, koja će im biti nenadoknadiva u ostatku ratovanja, budući da Rusija ima širu bazu za regrutaciju i popunjavanje upražnjenih redova.

U svakom ratu, bio on klasični, kao kada su se tukli Napoleon i Kutuzov, ili pomalo i video-igrica, kao danas kada se tuku današnji Kijev i Moskva, ključne su dve stvari: oružje i ljudi, odnosno zalihe oružja i ljudi. Bahmut trenutno toliko troši ljude, baš kao i Borodino nekada, da se ova bitka ne može posmatrati samo u ključu strateške važnosti samog Bahmuta, koji jeste bitan kao čvorište puteva, ali nije strateški bitan kao npr. Marijupolj, već se ova bitka treba zapravo posmatrati u ključu toga koliko je ko u njoj izgubio ljudi i oružja i kakve su mu mogućnosti da popuni praznine.

U tome je zapravo tajna i svrha ove bitke, koja se baš tu „dogovorila“. To dobro znaju oni „ljudi posebnog kova“ s početka našeg članka i s jedne i s druge strane rova, s onu stranu svih ratnih propagandi.