Plate vozača u Srbiji su poslednjih godina porasle, a kada se troškovi stanovanja i života na zapadu odbiju od plate, ne ostaje razlika u novcu kao nekada.
Međutim, novac često nije presudan. Uslovi rada, ali i u ovom slučaju saobraćaja i ljudi u Nemačkoj često su faktor, barem u poslu kojim se deceniju i po bavi Anđelko Jelovac.
On je bivši vozač GSP Beograd, a u februaru ove godine otišao je u Nemačku u potrazi za boljim životom. Sada živi u Berlinu, gde radi kao vozač gradskog prevoza, a to je bio njegov posao i u Beogradu, gde je kao vozač javnog prevoza radio od 2008. godine. Međutim, zarada koju ima u Nemačkoj je viša od one koju je imao u Srbiji. Anđelko je samo jedan u nizu primera i sličnih životnih sudbina, a epilog je to što za volane u Srbiji sada moraju da sednu vozači iz Bangladeša ili Indije. Procenjuje se da Srbiji fali oko 12.000 vozača.
„U GSP-u sam imao između 80.000 i 90.000 dinara sa minulim radom od 28 godina staža, prekovremenim radom od šest dana nedeljno i noćnim satima jer sam u četiri ujutro izlazio iz garaže. Ovde, za 190 sati mesečno imam zaradu 2.500 evra“, kaže Anđelko.
Što se tiče samog posla, kaže da je lakši u Nemačkoj, budući da su putnici kulturniji, saobraćaj korektniji, a nema ni agresivnih putnika. Dodaje da se nije pokajao što je otišao.
Kaže da smo kao ljudi postali loši, i nije se pokajao što je otišao.
Kao otežavajuću okolnost u Nemačkoj, Anđelko navodi da je teško što se čeka na spajanje porodice. „Razdvojen si od dece i žene jer postoji procedura za to, korak po korak“, kaže on.
A kada je reč o mogućnosti za povratak, Anđelko je jasan:
„Ako Bog da, ni u penziji se neću vratiti u Srbiju. Ako uspemo supruga i ja nešto da uštedimo, kupićemo u Grčkoj neki stan i penziju provesti tamo“, kaže naš sagovornik.
Uprkos visokim platama, Nemačkoj fale vozači autobusa, a prevoznici su prinuđeni da na nekim linijama smanje frekvenciju ili ih čak ugase.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
