Prošla je nedelja u kojoj je obeleženo 20 godina od ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Ðinđića. Nedelja u kojoj se više nego ikad razmišljalo o istinitosti njegovih reči „Ako Srbija stane...“, jer, suprotno onome što je govorio dok je bio živ, njegovim ubistvom se desilo upravo to - Srbija je stala, baš kao i njena demokratizacija, evropeizacija, a i šansa da ikada postanemo uređeno, moderno, pravedno i slobodno društvo. Oni koji su pucali u Zorana Ðinđića ostvarili su svoj cilj - Srbija je ostala večno zarobljena u mračnim devedesetim godinama, njeni građani osuđeni na to da žive u najnesrećnijem društvu u Evropi, a ona 20 godina kasnije opet postaje Belorusija u Evropi, u sukobu s celim demokratskim svetom, u potrazi za saveznicima u onima koji žele da nas izoluju i u napetim odnosima sa susedima koji su uvek na ivici izbijanja nekog novog konflikta.
Ovo je bila i nedelja u kojoj je popularno takmičiti se ko je bio bolji sa „Zoranom“. Svi su, prema sopstvenim rečima, bili izuzetno bliski s njim, baš njima se poveravao, baš s njima savetovao, baš njih pitao za mišljenje, i, najvažnije, baš oni su nastavljači njegove politike. A istina je da, pored svih tih silnih nastavljača Ðinđićevog lika i dela, njega u Srbiji i njenoj politici nikada nije bilo manje. Njegova stranka, sada svedena na podršku manju od jedan odsto među građanima, odbacuje evropski predlog za rešavanje kosovskog problema, odustaje od evropske budućnosti Srbije i nastavlja politiku bojkota svega što dolazi iz Evrope i Evropske unije, zauzimajući nekakve desničarske pozicije kada je u pitanju najvažnije pitanje s kojim se Srbija suočava, ali ne samo to pitanje. Svi njegovi ministri i saradnici, svi oni koji su se borili sa njime, zaista blisko sa njime sarađivali, osnivali Demokratsku stranku s njim, bili na njegovoj strani kroz sve pokušaje da se i on i Demokratska stranka unište i predaju desničarima u ruke, izbačeni su iz stranke, isterani, proglašeni vučićevcima, pučistima i narušivačima jedinstva sa Dverima i drugim ekstremnim desničarima, zbog toga što su tražili izbore u Demokratskoj stranci i suprotstavi se sukobu sa osvedočenim evropskim prijateljima demokratije u Srbiji. Ista ili slična situacija je i s drugim strankama nastalim iz Demokratske stranke, koje su listom, sve osim stranke Slobode i pravde, odbile evropski predlog i podržale udaljavanje Srbije od Evropske unije. Da, bilo je „Šetnje za Zorana“ i ove godine. Svake godine bude sve više sve manjih kolona, koordinacija toga da se različiti lideri i liderčići ne sretnu na groblju, ne preklope ili ne ukradu koji sekund medijskog prostora jedni drugima postaje sve teža i komplikovanija, a Ðinđićeve politike se retko ko i seti. A i ako se seti, radi sve suprotno od onoga za šta se on borio i u šta je verovao, što i nije toliko važno sve dok uspeva u nekoliko televizijskih emisija da se nametne kao njen nastavljač.
I tako iz godine u godinu. Kada bude neka okrugla godišnjica, snimi se poneka emisija ili dokumentarni film, ali u suštini se ništa ne menja. Politička pozadina ostaje nerasvetljena, najvažnija pitanja ostaju bez odgovora, a sve je manje onih koji ih uopšte i postavljaju. Ðinđićevi protivnici se pojavljuju kao sagovornici, oni koji su pokušavali da njegovo ubistvo proglase obračunom unutar mafije prihvatljivi kandidati za njegove navodne bliske saradnike, a Srbija sve više zaboravlja njegovu viziju. Verovatno je i ne zaslužuje.
