Svaki rat kao svoju osnovu ima prirodnu podlogu, to jest skup geografskih i meteoroloških uslova, u kojima se sukobljene strane kreću i koje treba da savladaju. Vispreni stratezi mogu ponekad da inteligentno savladaju te prirodne uslove, kao onomad u Vijetnamu kada je general Ðap iznenadio Francuze rastavljajući i prebacujući u neočekivanom manevru tešku artiljeriju na planinu, savlađujući tako tu prirodnu prepreku, ali čak ni najgenijalniji stratezi ne mogu ništa kada je skup prirodnih uslova potpuno nesavladiv, kao onomad kada se Bonaparta sa svojom armijom naprosto smrzao u Rusiji. Jer protiv zime ni najbolji strateg, čak i u našem vremenu ,ne može ništa.
Kao što se ne može ništa protiv zime, te joj se svi u igri zvanoj rat moraju prilagoditi, tako se ne može ništa ni protiv prolećnih bujica, kada sneg i led krenu da se otapaju i bivaju zamenjeni blatom. Tome je posebno podložan teren zemlje crnice u istočnoj Ukrajini, gde su trenutno najžešće borbe, te su se u tom strateškom „mekom trbuhu“ Istoka odvajkada, od Napoleona do danas, u proleće (ali i u jesen), vodile teške rovovske borbe u blatu. Trenutno smo upravo u tom „blatnjavom“ delu godine, usled čega borbe, pogotovo one oklopnim i mehanizovanim jedinicama, nužno usporavaju.
Stoga je prisutna delimična stagnacija na najčuvenijem frontu ovoga rata, oko Bahmuta, ali i na drugim krajnje istočnim frontovima, koja nije nastala što se neko prepao ili odustaje ili misli da se preda, nego što iskusni zapovednici čekaju da blato prođe, da se zemlja malo osuši i da ponovo mogu da udare svom snagom. Stoga smo u onoj fazi rata koju bismo mogli definisati kao zatišje pred buru, a što naprosto diktiraju trenutni uslovi terena i vremena. Ali kad se zemlja osuši i ostane tako nekoliko nedelja, verovatno od kraja aprila, imaćemo kulminaciju ove runde borbi, koja je počela nakon sada već istorijskih govora Bajdena i Putina iz februara, kada je bilo jasno da se ne ide ka miru, već ka novoj rundi ovog nemilog sukoba.
Međutim, sada, dok je tiho i dok je zatišje pred buru, ozbiljno smo se primakli opasnim crvenim linijama rata, što je simbolično označeno bliskim susretom američkog drona i ruskog lovačkog aviona u Crnom moru nadomak Krima pre dve nedelje. Otada, u ovom naizgled zatišju na blatnjavim kopnenim terenima, dešava se mnogo štošta u vazduhu i u (Crnom) moru, što označava opasno približavanje crvenim linijama koje bi, ako budu pređene, nužno odvele ovaj rat na sledeći i viši nivo i u sledeću fazu.
Nažalost, ovaj rat, kao i svi ratovi, funkcioniše po principu oko za oko, zub za zub, napad za napad, raketa za raketu, jer ratovi nisu, nažalost, proizvod hrišćanskog carstva ljubavi, već starozavetne logike sukobljenih plemena.
Stoga se možemo samo nadati da se ovaj rat neće otrgnuti koodinatama u kojima se ipak zakonomerno kreće još od njegovog početka pre više od godinu dana, onda kada se teren osuši i kada bura dođe noseći kulminaciju ove runde sukoba, od proleća do jeseni, kada su uslovi za borbu najoptimalniji.
Jer jedno su borbe u blatu na kopnu pešadijom i tenkovima, a sasvim je drugo opšte strateško roštiljanje svim sredstvima i rodovima vojske, što ipak do sada nismo videli u ovom ratu i nadamo se i da nećemo. Jer to su ipak dve različite vrste bure.
