Za nama je vikend tokom kog se obeležavao Prvi maj, međunarodni praznik rada. Širom Evrope radnici su izašli na ulice tražeći poboljšanje uslova rada, poštovanje njihovih prava, socijalnu pravdu, poštene isplate, a pre svega pravo na život, a ne preživljavanje. Sindikati u Francuskoj javljaju da se na protestima širom te zemlje okupilo 2,3 miliona ljudi zbog povećanja starosne granice za odlazak u penziju. Protesti su organizovani i u Nemačkoj, Italiji i Švajcarskoj. Radnici u tim zemljama su procenili da imaju zbog čega da se bune i da treba da traže veća prava i bolje uslove rada.
U Srbiji, po običaju, Prvi maj nije obeležen radničkom borbom za prava. Obeležen je tradicionalnim roštiljima, kotlićima, prasićima, izletima i druženjem svih vrsta. Kad se u internet pretraživaču ukucaju reči „prvi maj“, dobija se mnoštvo ponuda za turistička putovanja, a mnoga su za upravo te iste gradove u kojima su tog dana radnici protestovali i borili se za sebe. Radnici u Srbiji, međutim, izgleda imaju manje razloga da protestuju i bune se, kao da rade u boljim uslovima od radnika u Švajcarskoj, Nemačkoj i Italiji. Sindikati u Srbiji, čini se, zadovoljni su situacijom u kojoj se radnici nalaze i nemaju razloga da na taj važan dan pozovu svoje članove da izađu na ulice, pobune se, izraze neslaganje i zahtevaju pravdu za sebe i dostojanstven život za svoje porodice. Radnici u Srbiji, sudeći po situaciji sa proslave Prvog maja, imaju razloga samo da slave, a ni jedan jedini da se bune i bore za bolje.
I to je tako svake godine. Svake godine gledamo proteste radnika širom Evrope i roštilje radnika širom Srbije. Retko ko se i seti da taj dan ima mnogo veće značenje od nekoliko neradnih dana i retko ko se uopšte oko njega i uzbudi, osim ukoliko „pada na vikend“, pa broj neradnih dana preti da bude kraći ili da se potpuno poklopi s vikendom. Radnike razumem. Žele da iskoriste slobodne dane, provedu vreme u prirodi, uživaju s porodicom i prijateljima, opuste se uz druženje, hranu i piće. Ono što je zaista teško razumeti jesu sindikati, njihove vođe, predstavnici i predsednici. Baš kao što su ćutali ili tek ponešto sebi u bradu govorili kad su smanjivane otpremnine, isplate za treću smenu, ukidana prava zaposlenim trudnicama i roditeljima sa bolesnom decom, kad su ljudi oštećivani pri obračunavanju radnog staža, tako ćute i sada. Kao da se ceo njihov sindikalni rad sveo na to da za sebe i svoje saradnike obezbede veće privilegije, više dnevnice, bolja kola, povoljnije pozicije i različite sinekure. Kao da nema ko da brine o radnicima koji rade na crno, onima koji deo plate u koverti moraju da vraćaju poslodavcima, o trudnicama koje ostaju bez posla, o onima koje poslodavci teraju da rade u neplaćenim noćnim smenama ili da ostaju na poslu satima nakon završetka radnog vremena, o radnicama koje na radnom mestu u butiku, knjižari ili banci ne smeju da sednu, o onima koji moraju da nose pelene jer deset sati moraju da stoje za trakom, a odlazak u toalet je strogo zabranjen, radnicima koji moraju da ćute i rade u različitim neuslovima jer „ako nećeš ti, ima ko će“.
I ne, nije ovo problem radnika i nije ovo nešto što sami treba i mogu da reše. Ovo je problem onih koji o njihovim pravima treba da brinu, da se bore za njih i da ih predstavljaju, jer to im je jedini posao. Očigledno njima poslednji po važnosti.
